уторак, 23.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:20
НЕОБИЧНА ИЗЛОЖБА

Твоја прича у Народном музеју

Неке слике и уметнички предмети у нашој најзначајнијој културној институцији подстакле су 45 посетилаца да поделе личне успомене на њима драге особе
субота, 23.03.2019. у 14:51
Зелени меда (Фото Наросни музеј)

Шетња музејем може да остави на посетиоце различит утисак – неки су одушевљени, други остану равнодушни, а у ретким случајевима се догоди да изложени предмет или уметничко дело изазову у посматрачу снажан осећај блискости и препознавања. Наједном оживе сећања, слике, мириси и звуци сопствене прошлости. Портрет непознате девојке намах се претвори у лик мајке, сестре, баке. Далеки предео заличи на омиљено место из детињства. Древни римски новчић враћа успомену на први зарађени динар.

Управо су овакве „везе” изнедриле пројекат „Твоје приче” у Народном музеју, који обухвата 45 виртуелно представљених личних предмета, повезаних са 45 изложбених експоната.

Идеја је била да сви они који би желели да своју причу о неком њима важном предмету – а преко њега најчешће о некој драгој особи које више нема – поделе са осталима, донесу тај предмет у Музеј, он се скенира и врати власнику, а прича забележи. Заинтересовани посетиоци ове виртуелне 3Д галерије „Твоје приче” уз помоћ посебне апликације преузете мобилним телефоном проналазе музејске експонате означене таговима, кад их нађу кликну на иконицу камере и скенирају таг, пред њима се појављује тродимензионални модел предмета и објашњење везано за њега.

Овде преносимо пет тих прича, уз помоћ Лидије Хам, представнице за јавност Народног музеја.

Кашиши, звечка за капоеру 

Предмет који је у музеј донела Ивана Милојевић повезана је са сликом Ђ­ор­ђа Јовановића „На­пу­штена”­ из 19­07. године. Ивана је звечку добила од свог тадашњег дечка, инструктора капоере у једном клубу у Лондону.

„Имао је прелепо витко гипко тело које се невероватно савија у свим правцима и способно је за све што можеш да замислиш. Ишла сам са њим на такмичења и гледала га како плеше у белом костиму. Између осталих инструмената којима су давали ритам борби, користили су и овај кашиши – плетену звечку у којој су семенке неке биљке. Причао ми је да је капоера била у исто време и ритуал и плес и борба бразилских робова. Мени се она допадала као плес, али ми је оно са борбом без удараца увек изгледало као фолирање, као да ме неко зеза. Боре се тако да се никад не ударе. Када ме је, међутим, оставио оног јутра у Београду када је рекао да жели да буде слободан, схватила сам да уопште није фолирање. Тај ударац много боли. Више него што сам мислила да ће болети ако се некад буде десио. Још понекад протресем ову звечку да не заборавим како је све то изгледало кул, а колико у ствари није било”, присећа се Ивана.

 

Мач јапанских самураја

Оружје које се, као 3Д приказ, нашло уз мач типа „вуковац”, музејски експонат из 15. века, припада Аци Тодоровићу, а прича припада сећању на његовог оца Славољуба Тодоровића Џигија, који је умро јуна 2017.

„Отац и ја седимо у соби, након његовог повратка из болнице где је примао хемотерапију. Причамо о разним стварима, између осталог коју торту би могли да узмемо да прославимо мој сутрашњи рођендан. Устаје, каже: Идем да прилегнем. (...) Прави неколико корака и хвата за шток од врата, застаје и пада у предсобље. Инфаркт.(...) Зовем хитну помоћ. Смештају га на интензивну негу. Постоје велике шансе да не преживи вечерас.”

Аца одлази код своје девојке, она му износи огромну рођенданску торту у облику средњовековног штита, коју је за њега правила цео дан. Из џепа је извадила исти мањи штит, поклон од њене маме. А онда му даје самурајски кратки мач футуристичког дизајна који подсећа на светлосну сабљу из Звезданих ратова – њен рођендански поклон, и каже му: „Надам се да ће ти ово барем мало поправити овај дан, знам да си одувек хтео ово.”

„Практично и симболично ме је наоружала за даљу борбу и све оно што ће доћи. Тата је преживео ноћ, сутрадан је пребачен на полуинтензивну негу и моја жеља се испунила барем донекле. Преминуо је три месеца касније. Борили смо се до краја и провели то време заједно. Хвала на свему, тата. Ужасно ми недостајеш.

Перница са кликерима 

Римски прибор за играње на табли са жетоном, инспирисао је Ивана Станчића да у музеј донесе „благо свога оца”, перницу коју је овај добио од његовог оца 1957. године за први дан школе, а 1994. године је он пренео ово наследство Ивану, кад је пошао у школу. У њој су, уместо оловка и пера, били – кликери.

„Појма нисам имао како да играм кликере, све што сам научио је да морам на почетку да викнем: Има џитрања! Џитрање је кад цимнеш руку док избацујеш кликер (...) Остала правила ме нису интересовала, јер док год је било џитрања, мени није било тешко да тешком стакленом џомбом избомбардујем било који кликер. А онда сам изгубио џомбу (...) То је била 1995. и ја сам молио тату да добијем још једну џомбу (...) Из фабрике ми је уместо стаклене џомбе донео велике куглагере.”

Иван је, играјући тешким металним лоптицама уместо великим „стаклењаком”, ломио друге кликере, и његова колекција из пернице ускоро је постала богатија за читаву линију тих лагера.

„Велику металну џомбу имао сам само ја, мање металце које ми је тата доносио из фабрике сам делио по крају, све до оног дана када су и он и фабрика заједно експлодирали. Прво сам престао да џитрам, а после и играм кликере. Нити сам их давао, нити скупљао. Ова ператоница с кликерима обично краси симс прозора где год да се преселим, а мени се чак и данас у неким животним моментима чини да не могу да играм без џитрања.”

Школски прстен 

Уз портрет Београђанке М. Ј, коју је Катарина Ивановић насликала 1846, 1847. године, у Народном музеју се нашао школски прстен Светлане Лане Адамовић (1953–2011), а ту га је донела њена кћи Нина Пантелић.

„Моја мајка, са 17, 18 година, провела годину дана као студент на међународној размени у Скотсдејлу у Аризони, 1970/71. Живела је са породицом Фаталех у којој је било седморо деце. Најмлађа ћерка се звала Нина и по њој сам и ја добила име. Те године је моја мајка присуствовала свом првом великом концерту („Сантана”) и учествовала у мјузиклу „Виолиниста на крову” где је глумила и певала у улози Цајтел”.

Зелени меда 

Јован Поповић је 1846. насликао „Дете с јагњетом”, а Слободанка Кужета је 2019. године, уз ту слику, у Народном музеју изложила 3Д приказ необичног зеленог меде са црвеним уснама, којег је добила 1959. године кад је, са три године, била на лечењу у болници у Сарајеву.

„Мама ми га је купила и донела умотаног у сиви пак-папир завезан канапом. Све време сам у болници испод јастука држала сложен папир и канап јер ме је и то подсећало на кућу. У болници у Сарајеву сам лежала сама скоро више од шест месеци, без родитеља, и овај меда је за то време верно замењивао и тату и маму. Иако сам касније добијала и друге играчке, овај меда је свугде ишао са мном и био моја најдража играчка – коју чувам и даље”, прича Слободанка.

Сада се њен меда нашао на постеру за изложбу „Твоје приче” у Народном музеју, и на корицама упутства и мапе за збирку дигитализованих личних предмета и сведочанстава који чине ту виртуелну поставку. Смеши се свој оној „великој и малој деци” која се понекад осете усамљено и далеко од куће.


Коментари1
b5615
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srboljub Petrovic
Ovo nalikuje na svojevrsni muzejski "rijaliti". Potrebni su nam pravi eksponati i prave izlozbe vrednih muzejskih predmeta, a ne zamazivanje ociju. U srodnom maniru se valjda desilo i da muzej koji je bio zatvoren bezmalo dve decenije bude odlikovan. Ili mozda gresim?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља