уторак, 19.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:51
16. БФИ

Потребни су нам мали простори слободе

Верујем да у позоришту и плесу можемо створити места за емпатију, каже Сиди Ларби Шеркауји, белгијски кореограф, после наступа на сцени Сава центра
Аутор: Биљана Лијескићнедеља, 24.03.2019. у 20:44
Шер­ка­у­ји: По­крет отва­ра но­ву свест (Фото А. Васиљевић)

Пробивши се кроз саобраћајну гужву с тешком муком, од аеродрома до центра наше престонице, Сиди Ларби Шеркауји, белгијски кореограф, без нервозе је разговарао с новинарима у четвртак, уочи наступа на 16. Београдском фестивалу игре. Дан касније је на сцени Сава центра са великим успехом извео своје дело „Фрактус Пети”, инспирисано текстовима Ноама Чомског, америчког лингвисте и политичког филозофа и Алана Вотса, мислиоца и тумача источњачких дисциплина. Иако уметност игре понекад површно може бити схваћена као лака забава, савремени кореографи доказују супротно бавећи се дубоким промишљањем света. Шеркауијев отац Мароканац и мајка Белгијанка утицали су да он на свет гледа из различитих визура, да лако учи језике и открива значења, а у једном периоду је желео да буде и преводилац. Потом је маштао да компонује и на његовим наступима углавном сусрећемо живу музику, која је микс различитих традиција.

Шеркауијев кореографски деби се догодио пре две деценије са савременим мјузиклом Ендрјуа Вејла, „Анонимно друштво”. Данас је иза њега више од педесет кореографских радова и низ признања, укључујући две награде Оливије, три „Балет Танца” за најбољег кореографа и признање „Каирос” за уметничку визију и интеркултурални дијалог. Сарађивао је са Дамијеном Жалеом, Акрамом Каном, Марином Абрамовић, а на помен њеног имена широко се осмехује и каже:

– Марина је веома интензивна и духовита особа, заједно смо радили „Болер” у Париској опери. Недавно сам био на прослави њеног седамдесетог рођендана у Њујорку. Она је свашта проживела и заједно се смејемо и радујемо животу. Дивна је.

Имајући у виду да је нашем саговорнику крајем прошле године уручено једно од највећих европских позоришних признања „Премио Еуропа” у Санкт Петербургу, у категорији „Нова реалност”, намењено онима који стварају најузбудљивији театар, упитали смо га какву он то нову реалност ствара?

– Не знам ни сам, једноставно покушавам да изразим своје идеје. Осећам се привилеговано због добијања ове награде. Нисам је очекивао у контексту театра, видим себе више као кореографа. Али, границе се мешају између дисциплина, користим текст често и постоји одређена врста позоришта у ономе што радим. Не знам шта је то што стварам на другачији начин, можда би боље питање било шта то повезује људе са мојим делима. Ствар је у томе да одређене идеје чиним доступним и нађем начин да причам о њима кроз игру, која може да отвори нову свест. Људи другачије мисле о језику када могу да га повежу са телом, говором тела. Нама је блиска култура слика, писане речи у књигама и новинама, али тело је нешто што може да пренесе енергију и преко тела можемо да разумемо једни друге брже и боље. Верујем да у позоришту и плесу можемо направити простор за емпатију.

С обзиром на то да је Чомски заступао тезу о „слободи говора”, која је и нашег саговорника дотакла, упитали смо га да ли је то само још једна утопија, а он на то уверљиво одговара:

– Мислим да увек постоје границе у нашем схватању и изражавању. На улици нисмо тотално слободни, не можемо да идемо где хоћемо, имамо границе. Зато је јако битно измислити свет у ком можемо бити слободни колико је могуће. Морамо направити простор за себе. Некада је то у позоришту, слобода у улози, некада је то у вашем апартману. Потребно су нам наши ’балончићи’, мали простори слободе. Ако их друштво узима од нас, морамо се борити. Битно је имати слободу да будеш оно што желиш и што јеси, уколико то не угрожава никога. Треба омогућити тај простор свима.

Било је занимљиво чути на крају шта је за Шеркауија највећи изазов у овом животном периоду у ком се налази, а открио нам је то веома отворено:

– Имам 43 године и осећам да је моје тело другачије него кад сам имао 23. Мој ум иде на једну страну, а тело на другу јер стари, али уживам у томе. Осећам да је то велика трансформација и то ме увек изненади. Тешко је јурити од једног до другог места, правити дела као уметник, а притом старити и осећати да твој унутрашњи ритам полако успорава с годинама. То је за мене врста изазова. А ван ових личних искушења, свет има огромне проблеме као на пример с екологијом и то су ствари око којих бринем и имам своје мале начине на које покушавам да помогнем. Веган сам, покушавам да имам најмањи могући негативан утицај на свет око себе.


Коментари0
035ad
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља