уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36
ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ: ГЕНЕРАЛИ ГОВОРЕ

Због чега и кога нисмо добили С-300 од Русије

Маневар је спасавао људе и технику, јединице РВ и ПВО су се током рата кретале из Подгорице за Нови Сад, из Крагујевца за Београд, из Ниша за Метохију. - Било је дана када је у простор СРЈ улазило од 500 до 550 борбених авиона
Аутор: Милан Галовић - Димитрије Буквићуторак, 26.03.2019. у 19:20
Дејство ПВО над Београдом (Фото ЕПА/Петар Вујанић)

Политика: Генерале Смиљанићу, у каквом су стању је РВ и ПВО дочекало агресију?

Смиљанић: То је био потпуно асиметричан рат, најнеравноправнији у историји ратовања. НАТО је имао снаге и потенцијале да ресурсе занавља из вишеструко обновљивих извора, а ми смо имали снаге које неупоредиво заостају за њима. У таквом стању, при чему агресору сви суседи дају простор, то је био пример модела рата с дистанце где се по земаљским објектима дејствује са даљине од 20 до 60 километара из авиона, односно крстарећим ракетама са 2.500 километара, док се по авионима у ваздуху дејствује са даљине од 80 до 150 километара. Ето, сами створите слику у каквом смо се стању нашли – у стању у којем би само патриотизам и оданост отаџбини могли да надвладају надолазеће. Сви који су изашли на бојно поље су родољуби пар екселанс и треба им на сваком месту одати поштовање. У таквој ситуацији, шта смо радили? Створила се ситуација да ратујемо 78 дана, иако је Кларк у фебруару најавио Ојданићу да ће нам уништити војску за неколико дана. Ипак, били смо у јако тешком стању. Наш технолошки заостатак у односу на средства која су нас нападала износио је 40 година. Имали смо само десет авиона из треће технолошке генерације, а сви њихови су били четврта и пета. Имали смо 12 радара купљених крајем осамдесетих година управо од Америке, која по увођењу санкција није хтела да нам испоручи ниједан делић за њих. Зато смо само четири од тих 12 радара увели у борбу. У склопу припрема, 50.000 тона материјалних средства, од чега 32.000 тона убојних средстава, премештено је на нове локације, од којих ниједна није гађана. Нама је, рецимо, и због тога НАТО уништио свега четири одсто опреме и резервних делова, пет одсто погонских материјалних средстава и два одсто неборбених возила. Постојао је и маневар који је спасавао јединице у простору. Наређење, којег се неки нису баш држали, гласило је: ракетни и радарски положај поседан пре седам дана не сме бити поседан док не истекне толико. А положај на којем се борави 24 сата мора бити одмах напуштен. Близу 700 маневара извршиле су јединице РВ и ПВО из Подгорице за Нови Сад, из Крагујевца за Београд, из Ниша за Метохију... Премоћ је неспорно била њихова, али су нам креативност и импровизације спасавали животе.


Спасоје Смиљанић (Фото Драгослав Жарковић)

Политика: Можете ли навести неки пример реаговања „у ходу”, у складу са ситуацијом насталом у рату?

Смиљанић: Прве ноћи у Батајници имали смо пук лаке артиљерије ПВО на почетку писте, распоређен са три стране. Кад сам схватио да они нису субјект одбране већ објекат напада, 25. марта ујутру наређено је да све лаке артиљеријске јединице ПВО изађу на процењени правац налета крстарећих ракета и да их чекају. Јер, ноћу, крстарећа ракета која долази према објекту се не види, и стрелац може да је види тек у току прелета, практично у одласку. Да би реаговао како треба, мора да буде увежбан и брз. Осим мина које смо правили, направљен је и нови ракетни систем РЛ4М, који је на Космету погодио један авион. На крају, ја сам забранио полетање „миговима 21”, а начелник Штаба врховне команде 4. априла је забранио полетање и „миговима 29”, јер смо дотад већ изгубили девет авиона. Схватило се да наша ловачка авијација нема шта да тражи у ваздуху. Дивим се одважности пилота и спремности да се боре за отаџбину и заклетву, али никако не могу да схватим да ли су они психоморално били тако подложни утицају најцрње пропаганде у наредним годинама, где се каже да су они послати у смрт, да су им саботирани авиони, па чак да су неке од њих обориле наше ракетне јединице. Чак и часни људи тако подлегну пропаганди којој је циљ да се покаже да земљу није требало бранити. Све у свему, рат смо добили тиме што смо добили Резолуцију 1244 и натерали САД да седне за сто у УН и прихвати да се проблем Космета решава у тој међународној институцији, коју су они потпуно игнорисали пре почетка агресије.


Авион A-10, који је оштетила ПВО над Косметом, принудно је слетео у Скопље (Фото ЕПА/Георги Ликовски)

Политика: Много се причало о набавци С-300. Шта је истина?

Смиљанић: Пре агресије, војни изасланик САД Џон Пембертон три пута је у фебруару и марту долазио код мене, да би ме 18. марта, кад смо се поздрављали на вратима, питао на основу чега показујем толико мирноће, самопоуздања и сигурности у разговорима. Рекао сам му: – Кад нас нападнете, сазнаћете. Нисам ни стигао да затворим уста, а он ме пита: – А имате ли С-300? Ја му кажем: – И то ћете сазнати кад нас нападнете. Да смо добили С-300, можда нас не би ни напали. Да смо имали два дивизиона С-300, сваки њихов авион изнад Тузле, Сарајева, Вировитице или на улазу у Македонију био би мета гађања. Али, наша је несрећа била што смо водили рат без савезника.

Политика: Да ли је можда и наша одговорност што С-300 није набављен?

Смиљанић: У неку руку да. Али, опет, били смо сиромашна земља која не може да набави ни резервне делове за оно што већ има. А неће Руси да дају џабе, поготово Јељцин. Генерал Карановић отишао је почетком априла у главни оперативни штаб Министарства одбране Русије. Тамо му њихов начелник каже: – Имамо спремно све што тражите, Јељцин је дао одобрење да се спреми, али је рекао и да ће испорука бити тек кад он нареди, дакле, нећете добити ништа. Карановић се вратио и отишао код председника државе да му то саопшти. На несрећу, код њега се тад налазио и претходни председник државе, који је боравио у Русији пре Карановића и рекао му: – Не разумете ви то генерале, ја сам тамо био и ми добијамо С-300 сигурно.


Противавионски топ „прага” снимљен код Качаника (Фото Атила Кисбенедек)

Политика: Причате о Зорану Лилићу?

Смиљанић: Немам о коме другом, него о председнику државе. Али, ето, такви су односи владали унутар земље, али и у окружењу, с обзиром на оне који су тада владали Русијом.

Политика: Какво је стање било у РВ и ПВО на дан престанка агресије, 10. јуна, и да ли смо могли да издржимо још мало?

Смиљанић: Испричаћу вам догађај од 4. маја, кад председник државе сазива седницу Штаба врховне команде и команданата стратегијских групација, на којој тражи мишљење за почетак излазне стратегије. Тражио је реферисање од мене, Павковића, Крге и Ојданића. Павковић каже: – Не долази у обзир никаква излазна стратегија, јер Трећа армија није ни почела да ратује. Ја сам рекао: – РВ ратује, ево, 60 дана, а све оперативне процене из СФРЈ и СРЈ о трајању употребе РВ и ПВО против агресора који је само један до два пута јачи су од 19 до 21 дана. Рекао сам председнику да хитно морамо тражити решење – или излаз из ове ситуације, или набавку нових средстава за попуну оног што немамо, а немамо скоро ништа. Имамо само једну радарску станицу с којом не можемо дати ни сигнал за евентуални напад на Београд, а камоли за Србију. Председник је потом рекао: – Генерале Павковићу, можда Трећа армија није почела да ратује, али Србија више не може да ратује. Неколико дана касније дошли су Черномирдин и Ахтисари.


„Мигови 21” и „утве” на аеродрому у Приштини нису уништени (Фото ЕПА/Ања Нидрингхаус)

Политика: Наши авиони на Слатини нису уништени, упркос жестоком бомбардовању приштинског аеродрома?

Смиљанић: Они су са Слатине полетели 12. јуна – укупно 12 „мигова 21” и две „утве”. Видевши то на телевизији, Пјер Галоа, ваздухопловни генерал и српски пријатељ, писмом нас је питао шта је НАТО радио у Србији 78 дана. Ти авиони су слетели на Батајницу. Требало је уз линију слетања видети народ који је, чувши да авиони долазе, почео да бежи, а кад су спазили да су то авиони који иду на слетање, њихова инстинктивна реакција се претворила у прави делиријум, уз аплаузе и повике.

Погибија генерала Величковића

Смиљанић: Било је дана када је у простор СРЈ улазило од 500 до 550 борбених авиона. У моменту када гине генерал Љубиша Величковић (1. јун 1999. код Омољице, прим. аут), 80 авиона је кренуло на Нови Сад. Тада сам био у Стражевици и генерал Петровић и ја доносимо одлуку да 230. ракетни пук, који је посео положај северно од канала, Србобран и тај део, изврши дејства испред те групе. „Куб” може да дејствује и ако нема захват, а „нева” не. Њихово дејство виде „авакс”, „џистарс” (авиони за радарско и електронско извиђање и командовање – прим. аут) сателити... Да се одврате, да одустану... Све батерије су лансирале по две ракете, осам ракета је лансирано непосредно испред њих. Група мења правац, одлази у Банат, и негде од 23 часа до два или три ујутру патролира у рејону Зрењанин–Панчево–Вршац. Чекају да изврше дејство по нашим ракетним јединицама. Био је заузет став – не укључивати ништа (радаре – прим. аут). У међувремену су отворили ватру на једну батерију која је била код Србобрана, која је дејствовала, тада су нам погинула три човека. Долази покојни Љубиша Величковић у пук, долази у батерију, наређује да се укључи, да се дејствује, командир наређује „укључи” и дејствује батерија. У седмој секунди ракета „харм” погађа станицу за вођење ракета, гине Љубиша Величковић, он стоји испред станице, гине командир батерије као руковалац гађања, гине пуковник Пејчић, који је дошао са Љубишом из Управе артиљеријско-ракетних јединица као пратилац, један заставник и резервиста су тешко рањени. Тако да је сваког тренутка био живот на длану – свакоме. И ономе на аеродрому, и ономе у радарској станици и ономе у ракетној станици... И ономе у центру везе. У целој тој причи, РВ и ПВО је изгубило 39 људи за 78 дана.

У следећем наставку, у среду, читајте: ЗАШТО САМ ПОТПИСАО КУМАНОВСКИ СПОРАЗУМ

Ако сте пропустили претходни текст, можете га прочитати на овом линку

 


Коментари62
667d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivan Zgombic
Ovaj isti covek je naredio da se komanda RV i PVO u Zemunu ne napusta ni po kakvu cenu tako da smo moji vojnici i ja sedeli u njoj prvih 7 dana bombardovanja cekajuci da nas gadjaju. Ne kazem da smo mi bili neki heroji ali da li je zaista bilo neophodno cuvati vec praznu zgradu i izlagati se riziku da ljudi poginu? Sreca te nismo. O njemu nemam dobro misljenje uopste....
Nikola Cvijanovic
Vecina komentara pokazuje da je demoralizacija i sijanje apatine jos uvijek u punom jeku... jadnici, u ratu, unaprijed pripremljenom, protiv nato pakta stvorili smo RS, a KiM nismo predali i ostaje buducim generacijama
Nebojša Joveljić
Hajd što Vojska nije uspjela odbraniti teritoriju Srbije i Crne Gore, i što je nanijela zanemarljive gubitke agresoru, na čijoj strani za cijelo vrijeme agresije nije poginuo ni jedan jedini vojnik ili pilot, no ono što boli je da nije bila sposobna ni da odbrani svog ratnog komandanta Slobodana Miloševića kad su ga veleizdajnici protivpravno, protivustavno i mimo svih dobijenih garancija, kidnapovali na Vidovdan i dispečovali pravo na NATO aerodrom u Tuzli. Za tu odbranu im nisu trebali raketni sistemi S-300 već samo srce junačko i lako naoružanje. Ostat će im dok su živi na savjesti.
Dusan T
Vojska je radila sta joj je naredjeno. Pavkovic, da mu je naredjeno, mogao je da uzme Skoplje i pola Albanije. Genijalni stratezi na vlasti u Srbiji u ono vreme, su mislili da ce se, ako cutimo i trpimo, NATO raspasti. Pokazalo se da nista nisu znali, kao sto ni danas ne znaju vukuci nas u bankrotiranu EU. Njihova specijalnost je gebelsovska propaganda prema sopstvenom narodu, zbunjivanje i podmetanje. Nista drugo niti razumeju, niti umeju da rade. Copor lavova predvodjen ovnom je uvek lako nadvladan od stada ovaca predvodjenih lavom. Srbija se nekako pretplatila na ovna. Crven, crn, saren, kakav god da je, uvek je ovan. Dok se ovan ne nadje na raznju, gde mu je mesto, nama nema spasa.
Препоручујем 43
Jovan
Nijednu vlast nije interesovalo ulaganje u vojsku,tako i danas,ko zna koliko cemo jos koristiti oruzje iz JNA. Svaka cast nasim herojima,ali suludo je pricati kako smo NATO pobedili. Da su hteli sravnili bi nas za 7 dana,nego eto igrali se sa nama ko macka sa misem. Nalupali nas ko kante,necemo se oporaviti za 100godina. Prvo sto nas nasi pljackaju a drugo uopste nema interesa nasih politicara da se Srbija razvija.
Nikola Nesic
Vojska Srbije, ili tada SRJ nema političku odgovornost za ovaj rat, i zato razgovori na temu političkih ciljeva, ili razloga za odsustvo tehnike nemaju smisla, ili prosto rečeno su špekulacije. Treba biti iskren i priznati, rat je bio nepotreban, jer političko rukovodstvo, Slobodan Milošević i sledbenici su pokušali da vojnim putem izvuku nešto što su 91' izgubili nepovratno; poverenje van Srbije. Veštim vraćanjem razloga za bombardovanje i onda pojevanje na temu herojske odbrane, računanjem od Rambujea je besmisleno. Srbija kao cilj bombardovanja je postavljen mnogo ranije, i Milošević je to znao, znalo je celo političko rukovodstvo. Ali kao rđav strateg i čovek bez vizije, sa sujetom, uticajnom suprugom, izolovan, donosio je pogubne odluke, u kojima oni koji su najviše propatili u materijalnom stanju na uštrb policije, vojska, je dala svoj maksimum, ali to nije za lovorike. To je refleks časne službe u okruženju mediokritetske politike. Razdvojmo vojsku od politike.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља