субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:20
66. МАРТОВСКИ ФЕСТИВАЛ

Дуг и узбудљив живот београдске „Олимпије”

У филму „Сведок једног времена” аутор Игор М. Тохољ нуди и чињенични и емотивни историјат некада култног београдског места – Дворане Дома синдиката
Аутор: Дубравка Лакићчетвртак, 28.03.2019. у 20:00
Из филма „Сведок једног времена“ (Фотографије лична архива И. М. Тохоља)

Ближио се 13. јун 1957. године и тада је један београдски клинац из Косовске улице стрпљиво завртао последње шрафове на гланц новим столицама, у сјајном здању које се отварало у центру Београда, са наменом да буде нешто попут париске „Олимпије” – храм уметности, културе и свих важнијих догађања у тадашњој СФРЈ. Тај дечко из Косовске је Бранко Марушић, касније  веома добро познат као Чутура, један од првих рок музичара на југословенском тлу. С њим почиње и с њим се завршава 75-минутни документарни филм „Сведок једног времена” Игора М. Тохоља, о шест деценија дугом историјату Дворане Дома синдиката у Београду, који ће премијеру у оквиру 66. Мартовског фестивала имати сутра у 15 часова у Дому омладине.

Овај истраживачки сложен и протагонистима-сведоцима веома богат филм (више од 30 учесника), буди успомене, освежава сећања и увлачи гледаоца у емоционални вртлог једне лепе приче о садржајима које је нудила некада култна београдска дворана, увек препуна конзумената културе и уметности. У Тохољевом филму сабрана су многа сећања: од конгреса државног врха некадашње СФРЈ, концерата Луја Армстронга и Артура Рубинштајна, до гостовања највећих филмских звезда и шаховских велемајстора, а све то заједно, уз обиље архивског материјала, надахнуто и емотивно говори о важној институцији, једном феномену друге половине 20. века на овим просторима.

Игор М. Тохољ

Сценарио за филм заједно су написали Невена Матовић, новинар Другог програма Радио Београда, и Игор М. Тохољ, према почетној идеји извршног продуцента Игора Станковића, а поводом опроштајног концерта у Дворани Дома синдиката пред почетак њене реконструкције (2017).

– Ова дворана и даље постоји, у новом визуелном идентитету, настављајући своју културолошку мисију и животни циклус на другом нивоу, подједнако окренута свим генерацијама и свим слојевима публике која сазрева у Београду – каже за „Политику“ редитељ филма у којем је „ухваћено” колективно сећање низа генерација одраслих у Београду, као и оних који су у њега долазили или пролазили разноликим поводима.

– Лик Бранка Марушића Чутуре је покретач у наративној структури филма. Чињеница да је присутан у дворани од самог њеног отварања, тачније од њене изградње, послужио је да кроз повезивање два краја његове приче о столицама филм поприми цикличну форму. Верујем у то да циклус одређује след догађаја, како у животу, историји, тако и уметничким формама уопште, насупрот узрочно-последичном, линеарном поретку ствари. Мислим да је циклус у основи свега, како у органском, тако и апстрактном свету – каже Игор М. Тохољ.

За њега је највећи изазов било снимање и монтажа самог опроштајног концерта, догађаја који није било могуће поновити, јер се догодио једном и никада више. Тохољ каже: – Улазнице за тај догађај су се делиле на благајни током целе недеље, а ред се протегао као некада у златно доба значајних фестивала који су овде почели свој живот, какви су Београдско пролеће, Џез фестивал, Фест или Мартовски фестивал. Чекало се на великој врућини, у холу су се поново појавили савременици епохе рокенрола и џеза, припадници грађанске, некада средње друштвене класе, узбуђени чињеницом да ће, између осталих, још једанпут са сцене уживо чути „Звиждук у осам” у извођењу Ђорђа Марјановића”.

Сама дворана као простор такође је један од живих протагониста филма, важан за целовит утисак о значају места. Директор фотографије Стефан Момиров и сниматељи Јован Недељков и Душан Јелен препознали су и „освојили“ најразличитије углове и позиције: у, изнад и испод дворане.
– Ту спада и егзибиција целодневног снимања и пењања на конструкцију дотрајалих, „крезубих”, али још увек живих оргуља, које блесну само под светлом правих мајстора филмске расвете – каже Тохољ. Редитељ указује и на то да је сам мозаички карактер „Сведока једног времена” настао у монтажи, „строгог али праведног и креативног монтажера Немање Бабића”, а томе су претходили сати и сати сагледавања материјала, снимљених разговора, архивског истраживања саме дворане, Филмских новости и приватних фотографских, аудио и видео архива.

И то све је уродило плодом. Пред гледаоцима је филм који сабира сећања – и на гостовања Дјука Елингтона, Би Би Кинга, Оскара Питерсона, Шарла Азнавура, на огромно филмско платно које је Милутин Чолић тамо поставио за Фест, на шаховски меч Спаски–Корчној када су се навијачи потукли испред Дворане Дома синдиката и на много тога још – и скупљена заједно, оставља их за будућност.


Коментари2
8e463
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Natasa
Upropastili su Dom sindikata kao i sve sto vredi u ovoj zemlji.
Paja
Gde su zavrsile orgulje iz Doma sindikata?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља