уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 02.04.2019. у 18:00 ​Владислав Б. Сотировић

Преко Рачка до велике Албаније

(Новица Коцић)

Ове године се навршавају две деценије од НАТО бомбардовања СРЈ и потписивања тзв. Кумановског војно-техничког споразума (9. јуна 1999) између НАТО-а и представника власти тадашње СРЈ. Тим споразумом престала је ваздушна агресија НАТО-а на Србију и Црну Гору и њиме су копнене снаге НАТО-а, пресвучене у униформе мировних снага УН (Кфор) добиле легитимитет да у оквиру Резолуције 1244 Савета безбедности УН окупирају Космет – управо оно што је америчка администрација ултимативно и захтевала од СРЈ у Рамбујеу почетком исте те године.

До данас постоје контроверзна тумачења стварних и крајњих (политичких, геополитичких, војних, економских и других) разлога за директно и крајње једнострано уплитање Запада, а пре свега САД, у косметску кризу 1998. и 1999, али сматрамо да је почетком новембра 2010. америчка администрација коначно, након читавих 15 година политике храњења албанског сецесионизма на Космету, отворила своје праве карте, из којих се јасно види који су били прави и једини циљеви Пентагона и Беле куће у колевци Србије. Да се подсетимо да је управо америчка администрација средином 1995. основала и након тога латентно наоружавала тзв. ОВК – класичну терористичку (у техничком смислу вршења борбених дејстава) организацију, типа Хамаса, Хезболаха, ИРА или ЕТА. Она се од почетка свог терористичког деловања јавно залагала за отцепљење Космета од Србије и за стварање велике Албаније по политичким плановима Прве призренске лиге из 1878, као и свих осталих албанских лига након Берлинског конгреса.

У сваком случају, новембра 2010. сазнали смо од оперативног миљеника Вашингтона за „косметско питање” – пензионисаног генерала америчке војске Вилијама Вокера, бившег шефа тзв. Верификационе мисије ОЕБС-а за Космет из 1998/1999, да лично подржава неформалну албанску иницијативу за уједињење Космета са Албанијом. Наравно, није тешко закључити, а ни видети, да се иза оваквих „приватних” изјава Вокера у ствари крију званични ставови самог Вашингтона.

Вокер је врло вероватно 2010. и изабран да отпочне дипломатску пропаганду и борбу за легализацију стварања велике Албаније управо стога што је и одрадио највећи део посла за америчку администрацију и албански лоби почетком 1999, припремивши терен за војну агресију НАТО-а на СРЈ исфабриковавши мит о „масакру” у селу Рачак јануара 1999. године („Вокеров Глајвиц”). Ипак, и Вилијам Вокер и Хашим Тачи касније су признали да је „масакр” у селу Рачак била исфабрикована политичко-медијска лаж, како то показује др Војин Јоксимовић у својој обимној студији „Косово је Србија”.

Не би нас зачудило да се ускоро Бела кућа поново пропагандно позове на овај случај ради верификације званичног проглашења нове велике Албаније у Тирани на основу Тачијеве (нелогичне) филозофије да наводно онај ко је направио Сребреницу нема више моралног права на Космет, а након (политички крајње исфабрикованог) Рачка политичка судбина Космета опет се наводно налази искључиво у албанским рукама. Међутим, на основу овакве Тачијеве пропагандне логике, Албанци (тј. Шиптари) као народ немају више права да живе на Космету, с обзиром на масовне злочине геноцида које су припадници њихове народности починили над месним Србима, како пре, тако и за време, а поготово након рата за Космет 1998-1999.

Након јуна 1999. најобимнији и уједно најорганизованији албански терор над српским становништвом Космета уз прећутну подршку НАТО-Кфор снага био је тзв. Мартовски погром, који је трајао три дана, од 17. до 19. марта 2004. године.

Познато је да се на неким надгробним споменицима палим борцима ОВК налазе угравиране мапе велике Албаније – политичко-националног пројекта за који се ОВК и борила, што само потврђује искреност Вокерове изјаве из 2010. да се америчка администрација од самог почетка косметске кризе залагала за формирање велике Албаније са Косметом. Случај „Рачак” само је послужио као информативно-пропагандни окидач да се коначно и започне са реализацијом великоалбанског пројекта из 1878. године.

Историчар и политиколог
Вилњус, Литванија

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари2
199ef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

JorgeLB
Normalan čovjek bi na ovakove "analize" mogao samo dodati da autor ne shvaća da je i ova situacija danas isfabricirana. Suze i beskonačni komentari srbijanskih, odlučnost kosovskih, nepovezanost europskih političara - sve vam je to već davno određeno. Mi samo trpimo posljedice.
Боба
Истина коју треба памтити али и за коју се треба борити. Зашто је аустроугарски пројекат Албаније која никад није постала функционална држава искоришћен за глобална сукобљавања цивилизација која прикривају неоколонијалну политику великих сила запада је исто тако питање за историчаре али и политику. Глупо би било рећи да смо само немоћне жртве исте али и да можемо да се искључиво сами изборимо. И наши преци су се борили да преживе у најгорим околностима присиле али никада нису губили наду и веру да ће бити боље бар будућим генерацијама и били су у праву. И ту је негде путоказ - не предавати се због променљивих "реалности" данашњице.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља