петак, 24.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:42
ИНТЕРВЈУ: ГОРАЗД КОЦИЈАНЧИЧ, филозоф

Хришћанство је лек против нихилизма

Ако данас кажете „Бог” људи не разумеју шта та реч заправо значи, у коју реалност води. За хришћанску традицију Бог је скривена унутрашњост свега, цео свет
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 29.03.2019. у 20:00
(Фото: Данко Страхинић)

Словеначки филозоф, песник, преводилац и публициста Горазд Коцијанчич био је ових дана гост– предавач Института за европске студије у Београду, а овом приликом посетио је и Матицу српску у Новом Саду где је такође одржао предавање. Реч је о једном од најистакнутијих хришћанских филозофа Европе, о човеку који говори дванаест језика, о полихистору, преводиоцу целокупних дела Платона, због чега је 2005. године проглашен личношћу године у Словенији. Такође, Коцијанчич је превео дела Дионисија Ареопагите, Еваргија Понтијског, дела ранога хришћанства, светих отаца православне и католичке цркве, текстове Соловјова, Рилкеа, Ничеа, Левинаса, Ранера, и других. Код нас су преведене његове књиге „Certamen Spirituale”, „Посредовања, Увод у хришћанску философију”...

У данашњим европским друштвима сусрећемо се са порицањем најразличитијих вредности. Како тумачите нихилизам у односу на хришћанство?

Предавање које сам одржао у Матици српској, у Новом Саду, сажетак је мог есеја под насловом „О мрачном ништа” из књиге „О неким другима” која се управо преводи на српски језик. Нихилизам је тематизован много пута, од Ничеа и Хајдегера, а сада смо већ навикнути на то ништавило које обележава одсуство свих вредности као и онај осећај да у нашим животима, па ни у васељени, ништа нема смисла. Обичан одговор хришћанства на тај изазов јесте афирмација живота, бића и вредности против негације. Мисао од које полазим је парадокс, инверзија те једноставне тезе и антитезе. У самом хришћанству, у основи, керигме, објаве спасења, налази се једно парадоксално присуство ништавила, али и победе над њим. Моје убеђење је да се у оној најплеменитијој хришћанској духовној традицији светаца и мистика крије лек за тај проблем нихилизма.

У постструктурализму оспорено је виђење света из јединствене перспективе, губи се хоризонт онтолошког, а превласт има субјективно. Како та релативност формира наш однос према свету, јавно мњење?

Ово питање даје ми могућност да кажем нешто о другом предавању које сам одржао у Београду, на Институту за европске студије, где сам говорио о свом концепту конзервативног анархизма. У основи те приче није реч о анархизму у историјском смислу, већ о помоћној категорији фундаменталне онтологије социјалности. Моје основно полазиште јесте управо у тој фрагментираности субјеката који су у агресивним међуодносима и који све релативизују. Поставља се питање како промишљати ону праву заједницу из тог тоталног конфликта. У тексту под насловом „О рођењу етоса” путем феноменолошке методе анализирао сам ситуацију у једној соби за мучење и шта се дешава у фундаменталним реакцијама људских бића, ја их зовем ипостасима. Свако од њих је биће свега бивствујућег које у свом темељу излази из апофатичког ништавила, из тајне. У тој борби са ништавилом човек доживљава свог ближњег као некакву мрљу, иако зна, негде у дубини, да је његов ближњи исто такав тоталитет као он сам. Како мислити тај тренутак где „ја” излазим из тога да сам центар свог света и отварам се за другог који је тоталитет? Само преко тога се успоставља, у одређеној инстанци, нека присна заједница.

Савремени човек се пре опредељује за слободу у подручјима идеологија или либералне економије. На који начин, у секуларним друштвима, успоставити перспективу хришћанства као слободног избора, где се отвара та могућност према другоме?

Данас има много филозофа који сами себе разумеју као детерминисану машину. Та идеологија одсуства слободе, све те глупе квазинаучне приче, продиру у свакодневицу. То је врло опасно. Ако изгубимо првобитни увид у нашу слободу, која има не само хришћанске, него и античке, стоичке и платонистичке корене, мислим да смо посекли ону темељну грану на којој стојимо. Свака озбиљна филозофија требало би да дефинише човека као слободно биће. Хришћанство је један од одговора на питање: „Како ја, као слободно биће, могу суштински да се ослободим од онога што ме поробљава?”. Моје искуство је такво да хришћанство, као практична моћ, има ту силу да човека дигне из те његове онтолошке слободе ка једној правој, пуној, слободи, која води у есхатон. Свети оци кажу да је у нама та онтолошка богоподобност неизбрисива, мада човек може да заборави на њу. На другој страни је етичка и духовна трансформација која је човеков задатак у животу, а за коју су му потребне милост и мудрост пређашњих поколења. Хришћанство би требало представити као ефикасну медицину.

Који мотив данас атеисти имају да живе етично?

Долазим из Словеније која је чак више атеистичко друштво него Србија. У историји су се кроз конфликте различитих идеологија променила значења речи. Ако данас кажете „Бог” људи не разумеју шта та реч заправо значи, у коју реалност води. За хришћанску традицију Бог је скривена унутрашњост свега, цео свет, васељена, ми, други људи, то је лице Божје. То могу да негирам само ако сам луд. Иако је Бог сам она тајна коју никада нећемо спознати. Ако човек у тоталитету свега види знамење, симбол, ступа у тај однос с почелом свега бивствујућег, само у том случају његов живот стварно може да има смисла.

Какав је ваш однос према филозофији која је изгубила метафизичку димензију?

Своју филозофију разумем као континуитет Платона, Плотина, Ериугене, немачке метафизике, традиције племенитог хришћанског хуманизма, али у другачијем интелектуалном контексту. Нисам сам у томе, у Француској постоји тај теолошки заокрет феноменолошке мисли који су дали Левинас или Жан-Лик Марион. У Енглеској је то радикална ортодоксија, где имамо интелигентну хришћанску конфронтацију са савременом критиком метафизике. У Немачкој– оживљавање метафизике код Волфганга Јанкеа или Дитера Хенриха. То је шири покрет у различитим културним контекстима, али заједничко нам је то да заправо знамо да је у историји европске духовности и метафизике била заступљена велика мудрост човека и Бога.

У ком кључу ви тумачите Платонову државу, као идеалан или тоталитарни „пројекат”?

Била је утицајна Поперова критика Платона у књизи „Отворено друштво и његови непријатељи”, где је Платон готово приказан као профашиста. Дубоко верујем да је то погрешна интерпретација, јер ако пажљиво читамо „Државу” то је метафора за устројство душе. Никако не треба да занемаримо чињеницу да Платон није писао трактате, већ дијалоге. При том, немамо права да поистовећујемо Платонов глас са другим гласовима у дијалогу, његова истина је дијалошке природе. Због тога је Платон неухватљив и увек нам измиче.


Коментари11
398cd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zlatko
Prethodni komentari zapravo potvrdjuju tajnu u recenici '' За хришћанску традицију Бог је скривена унутрашњост свега, цео свет''. Izgubljeni raj, ali ne i izgubljeni put. Vratimo se Gospodu, zbog nas samih.
Mustafa Aga
Gospodin je filozof i zato je chitav chlanak veoma teshko razumeti za ljude koji nisu adekvatno obrazovani...Filozofija je zvanichno u Islamu zabranjena...Zashto...Pa zato shto je gubljenje vremena u beznachajnim raspravama kojima se skoro nishta ne postize...Svako se drzi svojih pogleda i svako moze nabacati gomilu dokaza za svoju "filozofiju" razmishljanja...Ono za shta nam filozofija ne treba jeste da je prilichno lako i jednostavno spoznati postojanje nashega Tvorca, Uzvishenog Boga...Kakav nihilizam i kakvi bakrachi...Chitav svemir je pod kontrolom nashega Tvorca...Ni list sa grane ne moze pasti bez Njegovog znanja i odobrenja...Zato manimo se filozofiranja (sa pravom je narod doshao do ove uzrechice) nego vreujmo u postojanje nashega Tvorca , Uzvishenog Boga i zivimo zivot po Njegovim zapovestima...Sve ostalo je gubljenje vremena...
Pera
Nije mi jasno, zašto bi filozofiranje na bilo koju temu bilo gubljenje vremena? Da li ti misliš da je život ljudi koji ne "filozofiraju" kompletno svrsishodno ispunjen i duhovno bogat? O kom islamu govoriš? O onom gdje u ime islama svakodnevno bude ubijeno nebrojeno ljudi? O čemu ti pričaš čovječe, osvjesti se, vidi se da nisi glup ali si pristrasan. Ja ne samo da vjerujem i nego mislim da Bog postoji, ali čovjek treba da razmišlja a ne da slijepo vjeruje u bilo šta...zato mu je uostalom Bog i dao mozak. Bog, kao najvrhunskija inteligencija nikako ne može biti sujetan, i pretjeranim molitvama na neki način ponižavamo Boga dajući mu ljudske loše osobine kao što je sujeta. Jedno je sigurno, da Bog želi da mi znamo da postoji mi bi to znali, i tada bi svi ljudi iz straha bili dobri. Ako je ateista dobar, bez straha od pakla i božje kazne, onda je to iskreno dobar čovjek. Pozdrav.
Препоручујем 6
Hamid Kabadaja
Posljednji vjerovjesnik časnog i uvijek hvaljenog imena je rekao:"Traži nauku pa makar u Kini"
Препоручујем 8
Sale Marino
Hriscanstvo je 2000 godina star bliskoistocni kult koji nikakve veze nema ni sa ovim vremenom ni sa nasim mentalitetom. Ovo poslednje se lepo vidi iz drasticne razlike onoga sto nasi hriscani pricaju i sta rade.
n ercegovac
Na Zapadu malo ko je čuo za ovog gospodina, ali se zato mnoi oduševljavaju marksistom Žižekom...
Dragan Pik-lon
Najbolji prevodi Platona i starogrcke filozofije su na srpskom Jeziku.Onda se sa njega prevodi na engleski,nemacki,francuski...Zato sto srpski i grcki jezik povezuje zajednicki ritam(deseterac,dvanaesterac...).Moj profesor,pokojni Branko Pavlovic je neprevazidjeni poznavalac i prevodilac grcke mitologije i filozofije.Njegov zivotni rad je posebno bio posvecen Platonu i njegovim dijalozima.Koji su najsavrseniji u istoriji.Tematski su zaokruzeni i jasno definisani.Tek kad ih posmatramo u svoj sirini mozemo shvatiti Platona,koji do istine dolazi dedukcijom,koja je opet nemoguca bez dijaloga(premisa koje dovode do suda).Platon jednostavno sabira sve opcije i ne iznosi svoje izdvojeno,da ne kazem-"ideolosko"misljenje.Ono sto je Platon u istoriji ljudskog misljenja to je Sekspir u dramaturgiji i Dostojevski u literaturi(poeziji).Da nije bilo Platona nebi ni Dostojevski zakljucio-'Lepota ce spasiti svet''.Kosmos nije samo pravican i logican vec se modifikuje ka visem nivou,ka-l e p o m...!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља