среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47
10 ПИТАЊА О ПОРОДИЧНИМ ОДНОСИМА

Сукоби генерација као свакодневица

Било да је реч о партнерској вези или родитељству, данашња породица се суочава са неупоредиво другачијим изазовима него она некадашња, традиционална, и те промене све чешће су узрок проблема који се решавају уз помоћ стручњака
Аутор: Александра Мијалковићнедеља, 31.03.2019. у 19:00
(Фотографије Пиксабеј)

Породица више није оно што је била некада, њене традиционалне вредности су се из корена промениле, брак је одавно превазишао однос заснован на обећању „док нас смрт не растави”, а у партнерским везама и начину подизања деце важе нека сасвим нова правила игре. Овакве оцене не помажу много у свакодневном животу, у којем се родитељи и деца, браћа и сестре и сви остали који чине савремену породицу суочавају са најразличитијим практичним и емотивним проблемима. Зато им је све чешће потребна помоћ стручњака.

„У питању је много већа промена него што је обична смена генерација... Породица се више не састоји само од оца, мајке и деце. Улога самохраних родитеља више не представља друштвену несрећу, нити љубавни фијаско; томе су се придружиле и „пачворк” породице са „твојом”, „мојом” и „нашом” децом, а разведени очеви и мајке који са сопственим потомцима живе само повремено, у психолошком и егзистенцијалном смислу несумњиво, такође, чине породицу. Уз то имамо и хомосексуалне парове, с децом или без њих, породице са усвојеном децом, хранитељске породице и домаћинства у којима више генерација живи и под истим кровом... Зато не чуди што се умножавају питања како се поставити у одређеним ситуацијама”, пише Јеспер Јул, породични терапеут, педагог и аутор књига „Живот у породици”, „Ваше компетентно дете” и „Агресија” (Лагуна).

Најчешћи проблеми савремених породица, свуда па и у Србији, јесу економска несигурност, недостатак новца и слободног времена и доживљај отуђења. Како у нашим условима подржати добробит породице и њених појединих чланова и које су у томе највеће препреке? О томе говори Десанка Нагулић, породични терапеут са дугогодишњом праксом.

1. Како данас изгледа просечна породица у Србији, шта се променило?

Стара дефиниција породице давно је постала превазиђена, некадашња уверења и митови су пољуљани, а нови су још колебљиви и неафирмисани. Успостављају се другачији стандарди живљења, критеријуми успешности, начини комуникације и типови емоционалног изражавања као што су ес-ем-ес поруке, емотикони, виртуелна реалност, друштвене мреже. Са једне стране су, дакле, све те промене, док је са друге стране наша праисконска, универзална потреба за припадањем, сигурношћу и заштитом, који се остварују у породици, али је њено испуњење данас често и отежано и ограничено. Породица, суочена са економским, социјалним и технолошким изазовима, постаје све осетљивија, а парадоксално, одговорност коју друштво очекује од своје најмање јединице у обезбеђивању скоро свих облика нормалности постаје све већа.

2. Који су најчешћи проблеми са којима се суочава савремена породица?

Породице се најчешће суочавају са тешкоћама у комуникацији (честе су, рецимо, свађе или дистанца у односу), начином организовања свакодневног живота (подела обавеза) и системом породичних вредности, који се у периодима кризе и притисака на породицу дестабилизују. Захтеви које пред породицу поставља сваки нови животни циклус – заснивање брака, рођење детета, адолесценција, старост – доприносе томе да неспоразуми у породици могу постати чешћи од компромиса, као и да „ја” и „моје” потребе могу постати снажније од „ми” и „наше” потребе! У овим околностима се дешава да око сваке заједничке теме, као што су кућни буџет, васпитавање деце или слободно време, почињу борбе моћи, јавља се страх од губитка блискости, појачава доживљај усамљености, а смисао заједништва бледи.

3. Коме се чланови породице најпре обраћају за помоћ?

Многе породице успевају да самостално реше своје проблеме. А кад потраже помоћ споља, обраћају се пријатељима, цркви и стручњацима – овима чешће него раније, па ипак, у нашем друштву и даље уз извесну нелагоду, стид и доживљај „стигме слабости и неуспеха”.

4. Шта је циљ породичне терапије и где се све код нас спроводи?

Ова врста терапије усмерена је на промену односа унутар породице. Породични психотерапеути укључују у решавање проблема целу породицу и током терапије настоје да утичу на начин виђења тог проблема код сваког члана појединачно. Циљ је да се развије осећање повезаности, узајамности и сигурности, да комуникација између чланова породице буде боља и јаснија, и да сама породица научи како да убудуће савлада унутрашња неслагања и превазиђе сукобе. Основна претпоставка је да сваки члан сноси део одговорности за квалитет односа, да свако чини нешто добро, али и да може и другачије. Код нас се породична терапија спроводи у различитим здравственим установама, при центрима за социјални рад који имају своја саветовалишта, у приватној пракси и у школама, кад за то има услова.

5. У којим случајевима се не примењује и зашто?

Не примењује се кад постоји сумња или дијагноза параноичних стања (на пример патолошка љубомора), акутне психозе или деменције, и у фамилијама где постоји насиље.

Партнерско насиље се не може решити породичном терапијом

6. Какав је начин рада код поремећених партнерских односа?

Партнерима се помаже да промене важне, често понављајуће обрасце у односу, који изазивају стрес и повећавају незадовољство. Они најчешће траже помоћ због проблема везаних за стабилност и сигурност везе, а то су тешкоће у свакодневном организовању, емоционално дистанцирање, осећај усамљености, свађе са надметањима ко је у праву, љубомора, ванбрачне везе, неслагање у васпитавању деце, насиље, развод... Важно је да се успостави контекст поверења и сигурности у којем они пре свега слушају једни друге, и да се прекине круг међусобног оптуживања и повређивања. Наравно, колико ће терапија бити ефикасна зависи од мотивисаности и спремности свакога од њих, као и од озбиљности проблема.

7. Радите и са проблематичним тинејџерима. Кад би први избор требало да буде школски психолог, а кад породични психотерапеут?

У свакој нормалној адолесценцији постоје периоди напетости, усамљивања, туговања и страховања. Тиме се баве школски психолози, јер то није болест. Ако нема таквих криза, можемо се забринути. Важно је да родитељи знају шта је природно у пубертету и да су тинејџери упознати са значајем правила, граница, личне и родитељске одговорности. Многа од ових знања се могу стећи на психоедукативним радионицама које организују школски психолози. Међутим, породице у којима су се код тинејџера појавили симптоми депресије, ризична понашања везана за самоповређивање, деликвенција и узимање психоактивних супстанци захтевају терапију. Терапеут комбинује заједничке разговоре са целом породицом и индивидуалне са адолесцентом, како би се боље међусобно разумели и променили понашања која изазивају проблеме.

8. Које су најчешће заблуде у односима између родитеља и деце?

Родитељи, рецимо, греше кад сматрају да би деци требало дозволити да расту како она то желе, или, супротно, да се ауторитет одраслих никад не доводи у питање, јер су деца „у власти својих родитеља” (тако се, на пример, чује „Ја сам га родила, могу и да га убијем”, или „Мајка увек зна најбоље”). С друге стране, и деца развијају читав низ сопствених предубеђења, као што су „Родитељи све могу”, или „Они само знају да контролишу и критикују”. У ствари, све што нам је потребно је љубав!

9. Породични проблеми су понекад изазвани алкохолизмом, насилним понашањем или симптомима менталног поремећаја, шта предузети у таквим случајевима?

Једна врста ових тешкоћа условљава појаву других, а све оне захтевају психијатријско лечење оболелог, уз укључивање породице у психотерапијски третман. На основу искуства, могу рећи да опоравак болесника, иако значајан за стабилизовање породице, није и крајње решење проблема, уколико породица ништа не промени у свом функционисању. Ризици „враћања на старо” или можда појава неког другог симптома су, у том случају, високи.

10. Каква породична терапија се спроводи када дете испољава неки од развојних поремећаја или је у питању дете са посебним потребама?

Рођење детета са посебним потребама извор је стреса за целу породицу и захтева учење посебних родитељских вештина. Постоје службе специјализоване за ову врсту подршке породици у домовима здравља и другим здравственим институцијама, као и стручњаци едуковани у областима дечје психологије, дечје психијатрије, дефектологије и специјалне педагогије. Породична терапија треба да оснажи чланове породице да изађу на крај са различитим осећањима, да препознају потребе и могућности детета, да поставе реалне циљеве и организују активности.


Коментари2
84f54
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Alisa
Sve vise psihologa pa treba i oni da imaju nesto da rade i zarade.
Пацијент
Немате појма о чему причате. Помоћ психолога је драгоцена у свакој животној кризи.
Препоручујем 2

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља