субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03
ПОГЛЕДИ

Витезови Џедаја хтели у Београд

Аутор: Мирослав Лазанскинедеља, 31.03.2019. у 09:00

Зашто је Слободан Милошевић пристао на споразум у Куманову? Да ли су Ахтисари и Черномирдин заиста запретили Милошевићу да ће, уколико не пристане на услове које диктира НАТО, „Београд и Србија бити бомбардовањем поравнати као сто”? Је ли НАТО у лето 1999. уопште имао капацитете за копнену инвазију на Србију?

Сваког јутра, почев од 23. марта 1999, тачно у 8.30, у специјалном бункеру испод зграде Министарства одбране у центру Лондона, окупљали су се најважнији британски министри, функционери Министарства одбране, официри обавештајне службе и дипломате да би расправљали о бомбардовању Југославије. Бункер, обновљен 1979. године по наређењу Маргарет Тачер, представља хереметички затворену мрежу ходника која почиње са двоја црвено обојена челична врата и две компјутеризоване пријавнице. То је британски Центар за руковођење кризама. Овде је Алистер Кембел свакодневно седео за столом од јасеновог дрвета, столом за 18 особа. Из тог бункера Тони Блер и Алистер Кембел имали су сталну везу са британским заједничким генералштабом у Нортвуду, командом Краљевског ваздухопловства у Викаму, командом копнене војске у Вилтону и кризним центром НАТО-а у Монсу. У Монсу је стално заседао специјални тим назван „Витезови Џедаја”, који је планирао копнену операцију освајања целе Србије и улазак НАТО трупа у Београд.

Наиме, када је постало јасно да бомбардовање војних циљева не доноси резултат, НАТО је покренуо нову фазу рата против Југославије – намерно бомбардовање цивилних циљева. Но, како ни то није аутоматски довело до попуштања Београда, на списку опција био је и план копнене инвазије Србије под шифром „Браво-минус”. План у којем би око 175.000 НАТО војника кренуло у копнено освајање СР Југославије, односно Србије. Најдаље у том планирању копненог рата отишли су управо Британци, где је Тони Блер стално вршио притисак на Белу кућу да се то и прихвати. У операцији је требало да учествује више од 50.000 британских војника и око 100 тенкова, заправо цела британска копнена војска. Но, Пентагон је био против копнене инвазије, против су били министар одбране Коен и начелник Здруженог генералштаба генерал Шелтон.

Председник Клинтон је првог дана агресије на Југославију, 24. марта 1999, обраћајући се нацији преко телевизије изјавио да „не намерава да пошаље америчке војнике у рат на Косову”. Но, врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк већ после неколико недеља рата почео је да заговара копнени јуриш на Србију, Тони Блер га је свесрдно подржавао, а Кембел медијски све то припремао. Ипак, Пентагон се прибојавао великих губитака у копненом судару са војском Југославије на Косову. Процене у главном штабу НАТО-а у Монсу говориле су о неких 1.500 до 2.000 погинулих НАТО војника дневно. Пентагон је имао податке да је на Косову око 80.000 војника југословенске Треће армије, са 350 тенкова, да су све противоклопне ракете „фагот” тамо, да су сви пролази ка Косову минирани.

У Монсу су „Витезови Џедаја” предложили пет опција плана „Браво-минус”. Прва је био хеликоптерско-падобрански десант неколико хиљада НАТО војника у центар Косова да би се расекле југословенске трупе и раздвојиле по дубини територије. Друга опција био је улазак НАТО-а из Македоније у Прешевску долину, па онда на исток Косова. Треће решење био је пролаз кроз Качаничку клисуру, али и у Монсу су знали да је то немогуће, јер је тај правац био тотално миниран. Четврта варијанта био је прелазак преко високих планина из правца Албаније, али за то је претходно требало изградити путеве. Пета опција била је комбинација претходне четири, плус копнени јуриш из Мађарске. И све то уз интензивно бомбардовање Србије. „Витезови Џедаја” рачунали су да у Београд уђу после 90 дана копненог рата.

Савезници у НАТО-у били су скептични, проблем је била концентрација тако великих војних ефектива, дивизији НАТО-а треба најмање четири месеца за претходно распоређивање. Америчким снагама уочи „Пустињске олује” 1991. године требало је пуних пет месеци претходног распоређивања у Саудијској Арабији за рат против Ирака. И то у условима неометаног доласка у Саудијску Арабију, на терену без блата и снега. А на Балкану тих пет месеци значило је улазак рата у јесен, па и зиму, са свим временским непогодама које то носи.

Британци су зато појачали обавештајни рад, Американци су почели да граде путеве ка северној граници Албаније, Черномирдин је изблефирао Милошевића да копнена инвазија само што није почела и да Русија ту не може ништа да учини. Бомбардовање је почело да уништава саме темеље српске привреде, бомбардовање се настављало некажњено, претња инвазијом, колико год то био блеф, и губитак подршке Русије, све је то навело Милошевића да пристане на Кумановски споразум.

Односно, иако НАТО у јуну 1999. није имао готове снаге за копнену инвазију на Србију, могао је да интензивира бомбардовање, јер САД напросто нису могле да дозволе да изгубе тај рат. Могли су да нам поруше све београдске мостове, иако се Париз томе противио. Коме би због тога Амери одговарали? Никоме. Могли су да нам сруше све термоелектране, све пруге и путеве. Чиме смо могли то да спречимо? Ничим. Када на својој територији имате какву-такву индустрију, путну и железничку инфраструктуру, електроенергетски систем, онда сте јако осетљиви на нападе из ваздуха. Имате само две алтернативе: да поседујете ПВО систем који спречава нападе из ваздуха, или да сте спремни да „једете корење” до коначне победе. Прво нисмо имали, а друго нисмо хтели...


Коментари141
d5888
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

misionar
Dogovor je bio da se protera većina Šiptara sa Kosova. (čak je i Kisindžer znao da to nisu nikakvi Iliri nego Arnauti koji su se spustili sa okolnih brda posle seobe pod Čarnojevićem. i da ih je najviše došlo od 1991 do 1999 god. Ne zaboravi da je plan Milana Stojadinovića bio da ih sve iseli na u Istru i metne rampu da izlaze odatle samo sa dozvolom. Što se tiče Slobine spoljne politike, napravio je samo jednu grešku i to ne svojom krivicom (Kumanovski sporazuma), Zbog toga što mu nije dostavljeno obaveštenje da Amerikanci izlaze iz agresije. (potrošili su sve Tomahavke koje su planirali,(čak su i sa onih u zadnjoj turi skidali nuklearne glave jer nisu imali više momentalno) i nisu više bili zainteresovani. Da je su samo Srbi izdžali samo jođ 3-4 dana (jer Englezi su rekli da se i oni povlače), sve bi bilo drugačije. Ne samo da je sakriveno od Slobe, već mu je i lažno preneseno da Amerikanci razmišljaju o lokalnom atomskom udaru na Srbiju.
Dostojanstvo
Dve baterije S-300 i jedan aparat S-400 i naravno nekoliko atomskih bombi bi bilo dovoljno da nas više ne gaze. A do tada, zbijte redove, i pazite jedni na druge... Neka sila bide uz vas.
Vladimir
Po podacima koje je objavio portal heritage, procena NATO žrtava u zavisnosti od toga koliko bi bile ospežne operacije (razmatrano je šest scenarija) je sledeća: 1. Potpuna kopnena ofanziva na teritoriji cele SRJ: angažovane snage 500.000, procena žrtava: 15-20.000 samo u prvoj godini. 2. Kopnena ofanziva sa ciljem zauzimanje Beograda: angažovane snage: 150 - 200. hiljada, procena žrtava: 5-10.000 nato vojnika 3. Kopneno zauzimanje KiM: angažovane snage: 50 - 70.000, procena žrtava: 500 - 2000 nato vojnika. Ovo procena ukoliko je tačna pokazuje da bi ukupan broj NATO žrtava mogao premašiti i ukupne žrtve koje je SAD imao tokom Vijetnamskog rata. Međutim, na jednom ubijenog NATO vojnika, koliko bi vojnika i civila u SRJ stradalo? To bi po mom mišljenju bila katastrofa a kada vojnici SAD počnu da se vraćaju kući u plastičnim vrećama, onda sve maske padaju i sve je dozvoljeno. Bogu hvala da do ovoga nije došlo.
Драган П.
Питање за господина Лазанског. Зашто је НАТО 1999. бомбардовао мостове на Дунаву између СРЈ и Хрватске код Богојева и Бачке Паланке? Који је био смисао тих удара? Хвала унапред.
Aleksandar Mihailović
Černomirdin nije blefirao i nije prenosio poruke NATO okupatora, već je iz obaveštajnih izvora saznao šta se sprema. Ranjena zver, NATO, nije smela da prihvati poraz, a sve veći broj pilota i država je otkazivalo da leti, te su samo zbog dnevnica uzletali i izručivali tovare gde su stigli, ne samo u Jadransko more. Ta zver je planirala da skupo proda svoju kožu i da uradi nešto baš zverski, možda slično onome u Hirošimi i Nagasakiju, ali još savremenijim sredstvima za rušenje i ubijanje. Kumanovski sporazum i R1244 su rezultat ni pobede ni poraza, posebno ne poraza Srbije jer je KiM ostajalo u njoj. Kopnena operacija, u prvom talasu mešoviti korpus sa 40.000 pripadnika UČK, mudžahedina i Vojske Albanije, osposobljavana od strane 14 NATO generala, je 24h pred pokret sprečena, desetkovana i demotivisana za sva vremena. Tada je uništena i glavna podrška, "Apachi". Kopnena operacija je sprovedena kasnije, petooktobarskim pučem i isporukom NATO ubicama svih zaslužnih za Kum. spor. i R1244.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља