Након десет година инклузивног образовања, положај деце са аутизмом све је лошији, инклузија није урађена на прави начин, због чега родитељи нису задовољни образовањем деце у редовним школама, регистар деце са аутизмом није направљен, а Србија и даље нема центар за аутизам.
У недостатку званичне статистике, процене говоре да у нашој земљи живи око 60.000 особа са аутизмом, а здравствени стручњаци констатују драстичан пораст броја новооболелих. Због непостојања центра за аутизам, овај развојни поремећај постаје врућ кромпир којим се „добацују” здравство, школство и сектор социјалне заштите.
Ово су неки од основних закључака трибине коју је поводом 2. априла, Светског дана аутизма, организовало удружење „Аутизам – право на живот”, а како је истакао председник удружења Дарио Роси, формирање центра за аутизам омогућило би почетак озбиљног посла у области збрињавања ових особа и континуирану подршку у свим фазама живота.
„Не тражимо ништа што свака одговорна држава не би урадила за један део свог становништва, јер тај део становништва чине наша деца и наши ближњи који никада неће моћи сами о себи да брину. Највећи број родитеља ове деце принуђен је да остави посао како би могао да се 24 часа брине о свом детету, а једина помоћ коју добијају од државе је 26.000 динара, колико износи увећани додатак за туђу негу и помоћ”, истакао је Роси.
Др Весна Миловановић са Клинике за дечју неурологију и психијатрију примећује да број особа са аутизмом константно расте на светском нивоу, а овај пораст може се само делимично тумачити бољом дијагностиком. Психолошке теорије о лошим мамама које узгајају аутистичну децу су напуштене, а наука још не располаже дефинитивним одговором на питање због чега настаје овај развојни поремећај.
„Пре тридесет година у ординацији сам виђала једно дете годишње са аутизмом, а данас виђам једно или двоје деце дневно код којих постоји сумња на аутизам. Нажалост, дијагноза се често поставља касно, родитељи неколико година иду од лекара до лекара у потрази са правим одговорима и тако се губи драгоцено време за терапију. О дефициту добрих стручњака довољно говори податак да у нашој земљи раде свега 24 дечја психијатра”, оценила је др Миловановић.
После деценије инклузивног образовања, мама аутистичног дечака Снежана Максимовић оцењује да би њено дете добило бољу подршку у специјалној школи.
„У основној школи уџбеници наше деце стоје у ормарићима, јер многи од њих не умеју да читају, док дете у специјалној школи добија адекватну подршку и едукацију. Многа деца ни након неколико разреда у редовној основној школи не проговоре ниједну реч, а осталу децу у разреду нико не припрема за долазак деце са сметњама у развоју. И учитељице су често у незавидној ситуацији, јер немају стручну подршку за образовање ове деце. Ми смо свесни да 25 ђака у разреду не може да прати наставу ако се једно баца по поду и испушта неартикулисане гласове”, закључила је ова мама.
