четвртак, 28.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 03.04.2019. у 11:25

Последњи лет хероја

Зоран Радосављевић (Фото Википедија)

У предвечерје последњег дана марта, године ове, осећам снажну потребу да уз помоћ писаних речи предочим посебан угао гледања на последњи лет нашег хероја пилота Зорана Радосављевића.

Ваздухопловци с правом могу овај месец назвати и „црни март”, јер су у историји забележене огромне и ненадокнадиве жртве. Да подсетим, 20. март 1913. године, прва наша жртва – пилот Михаило Петровић; 25. март 1999. године – Живота Ђурић; 26. март 1999. године – Зоран Радосављевић; 13. март 2015. године – катастрофа хеликоптера са седам жртава.

Тог сунчаног поподнева, 26. марта 1999. године, пут неба винула су се брзо, храбро и сигурно два авиона типа „миг 29”. У први мах, такав чин је изгледао као мирна, стандардна, рутинска вежба два ловачка авиона. Ми, очевици, учесници и сведоци таквог догађаја, без речи, посматрали смо како наше колеге, на малој висини и великом брзином, нестају иза хоризонта. Ни слутили нисмо да посматрамо последњи лет нашег младог хероја пилота Зорана Радосављевића.

Када је громогласни звук снажних мотора ловачких авиона утихнуо, ми, пријатељи, колеге, сарадници и инструктори Зоранови, дуго и немо, без речи, с погледима негде у даљини, постављали смо безброј питања себи, а и другима: Ко, како, зашто, због чега?... Балканско буре барута експлодирало је тек два дана раније, у свој својој жестини. Систем уздрман, људи шокирани, општа ситуација веома тешка, НАТО агресор напада свом жестином, стандардни начин комуникације прекинут. А два ловца пресретача полетела на борбени задатак, као да је све нормално!

Оловно тешка фаза неизвесности, са много људске и колегијалне стрепње, трајала је веома дуго. А онда, као гром из ведра неба, стигла је тужна, тешка и жалосна вест: „Пилот Зоран Радосављевић је оборен у неравноправној ваздушној борби. Није спасио живот катапултирањем.” Међу нама, саборцима и ратним друговима Зорановим, завладаше тада очекивани мук, тешка неверица и неразумна тишина, која траје и до данашњих дана, двадесет година после, са главним, трајним и непролазним питањем: Да ли је тако морало бити?

Марта, године ове, многи су на разне начине обележили тужни јубилеј, 20 година од НАТО агресије. Академије, изложбе, говори, медијски наступи, скупови народа, полагање венаца на споменике многобројним невиним жртвама...

У таквим околностима, херојско дело пилота Зорана Радосављевића остало је скрајнуто, вољно или невољно. Медаља за храброст, виши чин постхумно и улица у Батајници нису довољно признање, поштовање, захвалност, незаборав...

Да чудо буде веће, борбени задатак пилота Зорана Радосављевића никада није квалификовано и стручно анализиран са циљем да се извуку драгоцена искуства и поуке за будуће генерације. Последњи лет хероја олако је препуштен пепелу заборава и тамном талогу времена у наивном веровању да балканско буре барута више никад неће експлодирати.

Ни двадесет година после не мирим се са чињеницом да је „онако морало бити”, није морао да буде изгубљен један млади живот, изузетно перспективног официра и веома способног пилота надзвучних авиона. Неизмерна жртва пилота Зорана Радосављевића стална је опомена и дежурно питање изнад наших глава: Где смо данас и шта нам ваља чинити да нам се историја не понови?

Бориша Мандић,
пилот инструктор

Коментари11
dd34f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dostojanstvo
Moj otac je pre nekog vremena napravio sto od trešnjinog drveta. Sam je obradio drvo, popunio rupe smolom, udario lak zaštitu, neki prijatelj iz kafane mu je napravio čeličnu konstrukciju, nema šta, lep trešnjin sto, onako rustično lep, kad ga gledaš kao da nosi neku posebnu priču... Sada dok čitam ovaj tekst, ne mogu a da ne pomislim: moj stari i Zoran su bili prijatelji, a po razlici u godinama, siguran sam da mu je mogao biti instruktor letenja. Kakve li bi tek divne stvari pravio naš Zoki ...? Slava herojima koji su na jedan nepravedan i bespošten način bili primorani da daju sve što su imali u tom trenutku, a to je svoj život. Nadam se da nećemo više praviti slične greške. Zdravo bili
miran
Slava herojima!!!Cesto se desi u istoriji da David mora goloruk na Golijata, tako je bilo i u ovom ratu!Zato ne smemo da zaboravimo heroje, njihove porodice i njihova dela.Najgore sto moze Drzava da uradi jeste da ih zaboravi, oni moraju da budu uvek u nasim mislima i u nasim otkucajima, da budu primer nasim narastajima, jer su oni dali najveci doprinos nasoj slobodi, u nju su ugradili svoj sopstveni zivot!
voja
Dok su oni branili Domovinu znajuci da ulaze u neravnopravnu borbu drugi su se na zemlji borili za vlast i pare ovim JUNACIMA znanim i neznanim nikada se niko nemoze odužiti
Mile
Slava herojima iz 1999.te koji su dali sve od sebe da pokusaju da nas odbrane. Gledah sinoc emisiju Svedok na Rts1 i dalje nikako ne mogu da verujem da je neko naredio poletanje pilotima MiG 29 koji su pored neravnopravne situacije u vazduhu imali neispravne radare. Pa to je isto kao da su im rekli da se samoubiju.Zar nije bilo pametnije sacuvati ove dragocene ljude od nekog manevra koji je osudjen na propast ? Ja bih naredbodavce na vojni sud.
софи
Нека је вечно сећање на овог хероја. Зар нико од коментатора не помену да је страдао у злочиначкој агресији НАТО? Чему самооптуживање? Сваки мој мушки предак, а и ја, учествовали смо у ратовима које је водила моја земља. И опет бих. Не зато што волим рат, већ зато што је моја земља у рату и што је то једино што могу чинити за њу у том тренутку. И још нешто. У Ужицу постоји мурал са српским пилотима погинулим у последњем рату. Настао је спонтано, на позиди од срушене зграде поште. Поносан сам што је мурал настао спонтано од неколицине младих људи и што неоскрнављен и даље стоји.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља