У Србији свака друга особа има хипертензију, а више од половине пацијената у свету који имају висок крвни притисак су млади и средовечни људи. Статистика показује да половина ових пацијената има убрзан рад срца, као последицу симпатичке хиперактивности, то јест повећане активности аутономног нервног система.
Професор др Горан Милашиновић, начелник Пејсмејкер центра у Клиничком центру Србије, истиче да је тачно да хипертензија не заобилази младе и средовечне људе, а да је основни проблем што, када се не лечи и када дуго траје, узрокује оштећења бројних органа и скраћује животни век за пет до десет година година у односу на онај који би био остварен без ње. Због тога, и онда када хипертензију није могуће дефинитивно уклонити, треба је ригорозно и посвећено лечити, и то применом лекова (антихипертензива) и променом начина живота и исхране.
Код око 90 одсто особа са хипертензијом (такозвана есенцијална хипертензија) није могуће детектовати узрочни фактор (обољење бубрега, срца, жлезда), с обзиром да је реч о генетски условљеним променама на нивоу ћелијских трансмитера који узрокују продужен спазам малих артеријских крвних судова. Уз ово, стања која доприносе настанку овог типа хипертензије су гојазност, дуван, физичка неактивност и превелик унос натријума и течности. Важну улогу има и стрес.
– Код око 50 одсто особа са есенцијалном хипертензијом могуће је констатовати повишен тонус симпатичког нервног система (вишак адреналина и норадреналина у крви) и без стреса, а нарочито код младих особа са хипертензијом, код гојазних, пушача и оних са дијабетесом типа 2. Прецизна и квантитативна дијагностика повишеног тонуса овог нервног регулатора унутрашњих органа (који се у хипертензији испоставља као негативан фактор) није могућа рутинским лабораторијским путем па је најједноставнија метода мерење пулса. Граница релативне безбедности налази се испод 75/мин, па би све особе са хипертензијом које имају пулс виши од 80/мин требало да потраже стручну помоћ ради ревидирања медикаментне терапије како би се достигле безбедне границе. Нажалост, и поред савета лекара, више од 30 одсто особа са леченом и стабилизованом хипертензијом и даље има пулс виши од 80/мин, а према неким научним саопштењима, то их излаже за 53 одсто вишем ризику од свих компликација: изненадне смрти, срчаног инфаркта, можданог удара, пуцања зида аорте – каже др Милашиновић.
Због тога би свако контролисање крвног притиска требало да укључује и мерење пулса, али уз опрез јер су у том погледу данас најчешће коришћени електронски уређаји и најмање поуздани. Будући да свако узбуђење води краткотрајном и привременом повећању пулса, мерење би требало обавити у што је могуће мирнијем стању и без претходних стимуланса, попут кафе или дувана, као и узбуђења, и то пипањем на артеријама блиским кожи (запешће руке), а уз помоћ хронометра (часовника). Још поузданији начин био би двадесетчетворочасовно праћење висине пулса, при чему је најзначајнији просечни пулс за време спавања, будући да би он требало да буде снижен у односу на дневни. Уколико се констатује повећање вредности ноћног пулса за 15 до 20 одсто, са великом сигурношћу могуће је закључити о повишеном нивоу адреналина и норадреналина у крви.
– Једном констатован, повишен тонус симпатичког нервног система код особа са хипертензијом треба озбиљно лечити, и то медикаментима из групе бета-блокатора, који блокирају улазак адреналина и норадреналина у ћелије, у којима се испоставља њихов негативан утицај. Нова научна истраживања су показала да немају сви бета-блокатори једнак потенцијал за корисно дејство у хипертензији са повишеним тонусном симпатичког нервног система, а највећи ефекат потврђен је за оне из такозване треће генерације (са селективним дејством на срце и крвне судове), и то оне међу њима који најснажније снижавају пулс. Показало се да је њихово позитивно дејство очувано и код особа које су уживаоци дувана, као и код дијабетичара, две групе пацијената које нису подесне за лечење свим бета-блокаторима – сматра др Милашиновић.
