недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Страх од грешке

Постоје особе са искривљеним представама о омашкама, које их блокирају или чак паралишу у животним активностима, па због тога избегавају јавне наступе, иако је то за њихову професију важно
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 08.04.2019. у 08:00
(Фото: Пиксабеј)

Сваки човек повремено начини неку грешку, донесе неку одлуку за коју касније мисли да је била погрешна. Међутим, људи веома различито реагују на сопствене грешке. Како ће неко реаговати на властиту грешку зависи од тога како он разуме грешку. У том смислу, можемо рећи да неки људи правилно разумеју грешке, а да неки људи имају искривљене представе о грешкама које их блокирају или чак паралишу у животним активностима.

Један такав пример су неки људи код којих постављамо дијагнозу „социјална фобија”. Реч је о људима који имају велику трему да говоре пред групом непознатих људи, због чега избегавају јавне наступе, чак и онда када би због потребе посла који обављају морали да наступе на неком семинару, обуци или да на конгресу изнесу неко саопштење. Они на састанцима ћуте, избегавајући да на било који начин скрену пажњу на себе.

Брига за репутацију

У основи њиховог страха од јавног наступа је страх да ће направити неку грешку, да ће нешто погрешно рећи или да ће показати основно незнање. Идеја да ће направити грешку приликом јавног наступа је само прва представа у менталном току којим претварају грешку у потпуну катастрофу. Таква особа мисли да, када други схвате да је она направила грешку, помислиће да је она незналица и глупа, што ће довести до тога да је презру и одбаце, што ће уништити њену репутацију, тако да ће се на крају она осећати осрамоћено као доказано глупа и безвредна.

Да се ова катастрофа не би десила, особа на сваки начин избегава ситуације у којима би могла да се догоди. А ако ипак мора да наступи пред неком публиком, она је, док излаже, деконцентрисана страхом да ће погрешити. Она тада мисли да други примећују знаке њеног страха, чују подрхтавање гласа, виде црвенило лица, због чега почиње да мисли да је други оцењују као емоционално нестабилну и чудну, тако да то ужасно искуство постаје нови, додатни разлог за избегавање јавних наступа.

Јавна фобија је драматичан пример страха од грешке, али постоји пуно других примера у којима страх од грешке загорчава нечији живот и омета оптимално функционисање. На пример, они који су опсесивни, неразумно много пута проверавају да ли су нешто правилно урадили. Бројни су они који имају добре предузетничке идеје, али се не усуђују да крену у пословни подухват, јер сумњају у своје способности и верују да ће се осрамотити због погрешних одлука и неуспеха.

Сви ови људи имају неправилан однос према грешкама, а суштина тог односа је у томе да изједначавају себе и своје поступке. Они мисле да ако неко погреши да то мора значити да је глуп и неспособан. Не разумеју да паметна особа може донети погрешну одлуку, да може у нечему погрешити. Другим речима, они сами мисле да су глупи и неспособни ако направе грешку, због чега у случају грешке сами себе презиру, а затим тај став пројектују на друге, сматрајући да ће их у случају грешке и други презрети.

Шта је правилан однос према грешци? На првом месту је свест о томе да је то поступак неке особе који је различит од саме особе. Када разликују себе од поступка, тада, чим схвате да је поступак погрешан, они се дистанцирају од њега, престају да га чине, прихватају одговорност за грешку, анализирају грешку, ако су погрешним поступањем некога оштетили, извињавају се, нуде да надокнаде штету. Међутим, оно што је најважније, они уче из грешке тако што се питају: „Ако је тај поступак био погрешан, како да правилно поступим у некој будућој, сличној ситуацији?” На такав начин они, пролазећи кроз живот, уче из сопственог искуства чинећи све мање грешака.

„Непогрешиво” дете

Како однос према сопственим грешкама битно утиче на будући квалитет и приватног и пословног живота, један од главних циљева родитеља треба да буде да код свог детета развију правилан однос према његовим грешкама. Деца, по природи ствари, изједначавају себе са грешкама које чине, због чега, а да о себи не би лоше мислила, одбијају одговорност за грешке и приписују је другим људима или ситуацији. „Непогрешиво” дете ће израсти у иритантног „непогрешивог” одраслог.

Школа учи децу да је грешка када се не придржавају правила, што је тачна дефиниција када су у питању математика и логика, дакле затворени системи. Живот је отворен систем у коме ова врста дефиниције не важи.


Коментари5
779c5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Berislavci
Napoleon Bonaparta je jos od malih nogu ispoljavao svoj vanserijski talenat, bio je veoma ambiciozan i radan. Vojnicka znanja i vestine koje je sticao u vojnim skolama nisu ga zadovoljavali pa je inspiraciju trazio u Aleksandru Makedonskom, Hanibalu i Cezaru kojima je prosto bio opcinjen. Brzo je uvideo da za velika osvajanja ovih vojskovodja nije bilo dovoljno samo vojnicko znanje, nego je odlucujuca bila imaginacija. Pred svaku bitku Napoleon je imao tremu, pritiskivao ga je strah od neuspeha. Da bi savladao taj strah i podigao svoje samopouzdanje, Napoleon je naredio svom omiljenom generalu Lanu da na sednicama generalstaba, gde se diskutovalo o strategiji i taktici predstojece bitke, stalno negira njegove odluke! Naime, posle burne diskusije u kojoj su generali razradjivali prednosti i mane raznih borbenih varijanti, Napoleon bi izvodio zakljucke. Zatim na scenu bi stupao Lan: "Nije dobro Bonaparta!". Tako bi vise puta "ponistavao" njegove odluke dok bi dosli do najboljih resenja!
Petar V. Terzic
Ljudski je gresiti.Kad bi ljudi postupali nepogresivo, bilo bi to monotono i dosadno zivljenje; individua bi se ponasala kao robot i drustvo bi bilo totalno robotizovano.Najbolje se uci na svojim greskama, a mudri to cine na svojim i tudjim.Dobro je u istrazivanju i kretivnom procesu usputno koristiti tudja iskustva, ali tek sopstvenim iskustvom jacamo svoju emocionalnu inteligenciju i postupamo sa manje straha i samopouzdanije. Greske su te koje proces ucenja cine izazovnijim. Sto vise znamo vise vidimo sto ne znamo.Dakle, znanje kao promenljiva kategorija nas ne cini sigurnijim, vec zbog naseg suocavanja sa vecim nepoznanicama mogucnost da pogresimo je veca. "Covekove mozak je slican padobranu, funkcionise kada je otvoren",kaze Ajnstajn. Covek se uci dok je ziv. Genijalci mogu da nesto nauce i od budala, dok budale ne mogu niti od genijalaca, kaze stara helenska mudrost.Kada pravimo plan rada, dobro je predhodno promisliti sve varijante kako bismo sveli mogucnost greske na minimum.
Goran jakovljevic
kako prevazici poistovecivanje sa raznim zivotnim ulogama i probuditi istinsko ja kao osnovni zametak licnosti? Razlikovati sebe od svoje uloge podrazumeva postojanje toga " sebe", koje je bas zbog poistovecivanja zakrzljalo.
zoran stokic
„Непогрешиво” дете ће израсти у иритантног „непогрешивог” одраслог. Naše porodice i školstvo težište je stavljeno na "apsolutno" znanje, na nektitičko bubanje naučnih teorija i na igru ('napišti domaći i idi da se igraš') a nauštrb socijalizacije i pedagogije. Današnje uspešne države stvorila su društva u kojima je evoluirala građanska kulturna matrica, čije je težište bilo na kritičkom mišljenju, učenju na greškama, argumetovanom dijalogu, toleranciji, intelektualnom poštenju. Zameci građanskog društva postoje u Srbiji danas – na primer na našim fakultetima i institutima – i oni mogu poslužiti kao matrica nove paradigme ponašanja i delanja. Spustimo se sa "palanačkog Olimpa" u zbiljsku arenu naučnog rešavanja problema, ne sa ciljem da se bavimo naukom, nego sa ciljem da "snimimo" sociološku mrežu (institucije, norme, etiku, procedure..) koja naučnicima omogućuje da se bave naukom (da stvaraju nova znanja). Ta nam sociološka mreža može poslužiti kao baza za razvoj građanskog društva.
Nada Kovac
Divno, ponovo HVALA

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља