Насмејан и свечано обучен, Милан је примао честитке и поклоне. Као и сваки љубазни слављеник, захвалио је свима који су му дошли на рођендан и замолио их да се послуже. Мало ко би помислио да је он јуче прославио 99. рођендан!
У дому „Бежанијска коса” Геронтолошког центра Београд Милан Ковачић живи последњих шест година. Потомци га редовно посећују, а кад год пожели, он оде код њих.
– Играм шах, идем на излете, излазим у град, певам у хору, обавезно одем код унука и праунука. Имам троје праунучади, а четврто је на путу – похвалио се.
У ресторан су пристизали његови пријатељи и остали штићеници, а музичари из ансамбла „Свилен конац” полако су се припремали за наступ.
– Никада нисам пио, пушио, хранио сам се здраво, на време сам легао и устајао. Радио сам као трговац и трговачки путник и тако сам дочекао пензију – прича Милан за наш лист док око њега трчкарају праунуци, вуку га за рукав плавог сакоа и моле да се игра са њима. Он их милује по коси и да маме и тате не чују шапуће им како ће после бити колача.
– Наши штићеници славе рођендане, али када је у питању један овакав „јубилеј”, онда имамо и госте са стране – каже Мимица Џаковић, организатор културно-забавних активности Центра.
Док се радује и тапше уз музику, не личи на некога ко је ушао у стоту годину живота, а ни он сам се не понаша тако. Рецепт за дуг живот, али и за љубав према животу, каже Милан, не постоји. Са тим човек мора да се роди, чини се из његових речи, погледа и осмеха.
– Саветовао бих младима да имају више среће него ја. Могао бих да кажем да сам имао много мука, напатио сам се у животу, али нисам могао да бирам – прича са осмехом. Његови пријатељи из Центра описују га као великог друга, весељака, добрицу и шаљивџију. Миланови „сабораци” шушкају да је заљубљен. У Центру, како кажу, срео је своју велику љубав.
– Тачно је све што се прича. Упознао сам је на часу фискултуре, оставио сам јој цедуљу… и наша љубав траје већ неколико година – наставља причу у даху.
А једна дама, у беж костиму, све време је била поред њега и љубазно се смешкала. У неколико наврата га је подсетила да попије мало воде, седне, предахне... А он се на све начине трудио да буде добар домаћин и помно пратио да ли су сви задовољни. На репертоару, једна за другом, ређале су се песме „За Љиљану”, „Растао сам поред Дунава”, а весели гости се нису устручавали да наруче неку од омиљених нумера. Онда је окупио праунучиће и унучиће, сео за сто на коме је стајала торта. Малишани су се радовали двема свећицама у облику броја девет које је требало да угаси њихов прадека.
Гости, од најмлађих до најстаријих, запевали су рођенданску песму док су их пратили музичари. Милан је угасио свећице једном, уследио је аплауз, али је тражио да их угаси и други и трећи пут, како би малишани могли уместо њега да замисле још понеку жељу.
