У томе да је Добрица Ерић песник који је најлепше опевао своју земљу Србију, чијој је природи, историји и култури читавим својим бићем припадао, били су сложни и говорници на јучерашњој званичној комеморацији преминулом песнику у Скупштини града Београда: министар културе и информисања Владан Вукосављевић, Драган Лакићевић, главни уредник Српске књижевне задруге, и књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков.

Министар Вукосављевић приметио је да је Добрица Ерић био непресушни извор ведрине свог намученог народа, да је својом поезијом побуђивао веру, наду и љубав, али и побуну против неправде, да је неговао и чувао српски језик, а да му је српски језик узвраћао љубав.

– Сада када почива у завичајној земљи, памтићемо његове речи, закључио је Вукосављевић.

Драган Лакићевић истакао је да је Добрица Ерић имао дар неба да буде песник природе, виноградар снова и берач звезда, да у лепоти и метафори сунцокрета види пространост Србије, света и космоса, да опева судбину земље ратара и ратника и да свему што види пружи песнички облик и ритам. Опевао је село у време када је почело да одумире, рецитовао је надахнуто у школама и библиотекама, свакоме се одазвао и осмехнуо, како деци, тако и одраслима. Запутио се преко Дрине када је почео рат да би био уз свој народ, а у време НАТО агресије стајао је испред излога Српске књижевне задруге у Београду храбрећи суграђане. Косово и Метохија рана је која је крварила у његовим последњим песмама.

Милета Аћимовић Ивков запазио је да је српска култура изгубила једног од најзначајнијих људи свога доба, сетивши се његовог рапсодичног гласа како рецитује о лепоти природе, али и неправди силника овога света. Затим је закључио:

– Добрица Ерић био је хроничар националне судбине. Добри владари требало би да слушају своје песнике зато што су песници душа културе једнога народа. Жалим за човеком који је волео Србију, али жалим и Србију чије се културне вредности поричу, занемарују и заборављају.

М. В.