недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03

Заборављени јунаци

Аутор: Коста Ђ. Кнежевићсубота, 06.04.2019. у 22:00
Ђенерал Божа Јанковић

Наш искрени пријатељ турски ђенерал Есад-паша Топтани није био једини честити Албанац који нам је до гроба остао веран, јер их је било још. Ова прича сеже деценију пре избијања Великог рата, у оно доба када су се комитске (четничке) јединице бориле ради одбране Срба који су и даље били под Турцима.

У селу Одановцу крај Гњилана живела су двојица младих и честитих горштака истих имена: Алим Достан и Алим Алија. Поштовали су их иако нису били ни аге, ни бегови. Свака неправда их је болела, као и вековна турска окупација, а исто и самовлашће албанских главара. Пошто су витешки одгајани сам комитски покрет им се допадао јер је био скоро епски, а слободарска Србија им је била прави узор у свему. Брзо су постали комите код војводе Вука, јер су својим делима показали своју верност. Када су их примили имали су само једну молбу: да од тог часа буду Достановић и Алијевић, што саборци нису имали ништа против. Ни паре ни динара никада нису тражили. Трудили су се, као прави горштаци, да увек буду јуначнији и промућурнији од свих, а једино што су за узврат тражили било је да и они добију оновремена најсавршенија оружја за борбу: по један „наганов” револвер и по једну брзометку „кокинку”. Са свим комитама су се опходили као да су рођена браћа.

Све комитске војводе су им импоновале, а највише тројица људи: армијски ђенерал Божа Јанковић, командант Треће армије и председник Народне одбране, његов секретар мајор Милан Васић и још сам краљ Петар Први Ослободилац – особе које су обе делије Алима лично упознали. Тај уприличени догађај (лето 1911) за њих је био изузетно велики и важан, дајући од тог часа све од себе током сваког окршаја.

Пред Први балкански рат њих двојица, Алим Достановић и Алим Алијевић, водили су мајора Вемића до Скопља и околине ради ухођења турских јединица. Извиђање је потпуно успело што се и видело током Српско-турског рата. Вемића су, две седмице касније срећно вратили у Србију код карауле Крашевице. Али оба Алима када су се враћали својој јединици набасали су на турску војну патролу која их је одмах бацила у тамницу сматрајући их за шпијуне. И поред турског мучења, храбри српски четници, двојица Албанаца, нису одали никог...

Када је Скопље најзад било ослобођено и Стара Србија припојена Краљевини Србији, дотадашњи турски заточеници били су ослобођени. Тако су и оба Алима, забрађени и у ритама, дошли у скопску Команду, јер су чули да је ту и њихов ратни друг капетан Илија Ж. Трифуновић, који је целу ову истиниту причу објавио између два светска рата у својим сећањима. Стражар их није хтео пустити видевши два забрађена одрпанца aли, они се нису предавали и капетан Трифуновић, познавши веома добро знане гласове, нареди одмах стражару да их пусти, јер су они наши четници. Војник је наредбу одмах извршио, али му савршено ништа није било јасно. Као и раније, ни тада, иако је сам Милан Веснић њима давао по 20 наполеона да им се нађе, нису тражили никаквог новца, већ само мало хране (по један таин за пут) и чисте опеглане одеће, јер се ипак такве делије не могу вратити кући у Одановац у ритама. Следећег дана на растанку, руковања и грљења, Алими у један глас узвикнуше: 

– Нека је жива наша (четничка – примедба) Народна одбрана – а њихов четнички другар капетан Трифуновић им отпоздрави...

Алим Достановић бранио је одступницу српској војсци оне погубне 1915. године на Проклетијама све док је имао муниције. Немци су га тек тада успели погодити. Његово јуначко тело је те зиме нахранило гладне гавранове. Његов имењак Алим Алијевић, који нам је такође бранио одступницу био је тешко рањен и постао инвалид. Њега су нажалост сви заборавили не само његови већ и сам Четнички покрет. Постао је вук самотњак и једини који га је посећивао и помагао био је поменути капетан Илија Трифуновић (1887-194?), такође ратни инвалид...


Коментари4
aaccc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Adzija
Umesto "slava herojima, tra la la", neka mi neko kaze zasto se uvek isto dogadja sa nama Srbima? Kad je neko trenutni heroj svi ga postuju i znaju, cim ga nema svi ga zaborave.. Pa zar nemamo postovanje prema takvim ljudima koje traje i posle njihove smrti? I zasto nemamo...? Primera je mnogo
Milan
E slavnih li vremena i slavnih ljudi! Vitezovi jednog doba. Heroji! Pokoj duše, slava vam i večna crna zemlja! A grehove onih koji se ogrešiše o vas, ispaštaše njihova deca...
Blagojevic M.
Mnoge dobre ljude koji su velike stvari ucinili za srpstvo smo mi zaboravili, i Srbe i one drugih nacionalnosti. Zato nam i jeste kako jeste.
Nikola
Slava herojima!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља