петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:25

НОСТАЛГИЈА И ДУЖНИЧКА ФАКТОГРАФИЈА

Аутор: Небојша Катићпонедељак, 19.05.2008. у 22:00

Лакоћа задуживања последњих година подсећа на веселе седамдесете, када је Југославија радо узимала иностране кредите, када се добро живело, и када је постојала свест да се живи добро – превише добро. Тог осећаја данас нема, иако се Србија задужује више него седамдесетих, а спољни дуг упорно и безнадежно расте (28,4 милијарде долара крајем марта).

Југославија је свој динамични послератни развој делом заснивала на новцу који је стизао са Запада – прво у виду помоћи, а касније и у облику кредита. Крајем шездесетих година, када су југословенски гастарбајтери похрлили у Западну Европу, почеле су пристизати и дознаке из иностранства. Комбиновани прилив иностраног новца омогућавао је да Југославија инвестира, а да при томе не жртвује животни стандард, како су то чиниле остале социјалистичке земље.

Обиље капитала и „мека” кредитна политика створиле су амбијент у коме су се инвестиционе одлуке, често политички инспирисане и усмераване, доносиле олако. Предузећа нису превише бринула о обртним средствима, рачунајући на помоћ банака које су биле претворене у сервис привреде. Циљ је био да се предузећа, без обзира на њихову рентабилност, одржавају „изнад воде”, и то по сваку цену. Губици привреде су били социјализовани кроз банкарски систем и стални инфлаторни притисак је био неминовна последица овакве политике.

Постојала је, међутим, и друга, светлија страна. Део кредита које је Југославија добијала усмераван је за изградњу инфраструктуре, дакле наменски и селективно. Послове су, наравно, обављала домаћа предузећа. Тако се поред изграђене инфраструктуре и нових радних места стицало и искуство које се касније продавало земљама Трећег света.

Део иностраних кредита је кроз банкарски сектор усмераван привреди. Бољи и ефикаснији део привреде се убрзано модернизовао и био је у стању да тржишту (домаћем, понекад и страном) понуди довољно производа – не врхунских, али сасвим солидних. Банке су кредитирале искључиво куповину домаће робе, па је и то помагало да она буде конкурентна, бар на домаћем тржишту.

Економска политика није била либерална, али је (то се данас јасније види) свакако била добра за грађане Југославије. Велики број људи је био запослен, мада се није претрзао од рада. У сваком случају, сиромаштво и очај нису били масовна појава као данас. Држава је обезбеђивала бесплатно школство, здравство, улагала је у културу, војску, неразвијена подручја, а да при томе није ништа продавала. Коначно, тај систем је створио предузећа и друштвено богатство од чије се продаје и данас живи и опстаје. Да није било ратова деведесетих, да се имовина није (транзиционо) продавала у бесцење, стварне размере тих вредност би биле много видљивије.

Србија и данас, као некада, добија финансијску помоћ, има висок прилив девизних дознака, агресивно се задужује, а поврх тога, распродаје све што се може продати. Узалуд. Све мањи број грађана има стални посао, економска криза је континуирана, а осећање живота, чини се с разлогом, све је трагичније. Иако економски систем апсорбује огромне количине иностраног капитала, инвестира се мало. Озбиљних инвестиција у инфраструктуру нема, сем у предизборним обећањима.

Један од важних узрока оваквог стања у вези је и са банкарским системом, начином како он данас функционише, као и његовом власничком структуром. Банке бескомпромисно и искључиво следе сопствени профитни интерес, и то најчешће краткорочни. Камате и провизије у Србији су међу највишим у Европи. Кредити се најрађе усмеравају тамо где банка може зарадити највише (нпр. кеш кредити), и тамо где се повраћај кредита најлакше може осигурати – хипотекарни кредити, хартије од вредности Народне банке итд. На листи приоритета финансирање производних инвестиција, као најризичније, на самом је дну.

Кредитна политика је рационална из угла банкарског сектора, али је погубна за неразвијено друштво. Сви ови трендови су погоршани власничком структуром банака. Стране банке у малој земљи су недодирљиве и могу чинити што им је воља. Природно је да инострани власници банака не осећају одговорност за домаћу економију, али је опасно да финансијски систем мале и неразвијене земље буде доминантно у страном власништву. Банкарство је крвоток привредног система, а не бизнис као „сваки други”. Из социјалистичке крајности у којој је банкарски систем био потпуно подређен интересима привреде, отишло се у другу, још гору.

Нема успешног модела аутономног привредног развоја који су финансирале иностране банке. Нема ни успешног развојног модела без чврсте и стабилне спреге привреде и банкарског сектора – дакле без савеза пословних елита. Ваља подсетити да ова симбиоза није социјалистички изум. Реч је о финансијском моделу који је био у центру немачког и јапанског привредног „чуда”, а на таквом финансијском темељу почивао је и развој југоисточне Азије и Кине. Србија ће тек зажалити што је уништила домаћи банкарски сектор – то није питање носталгије, већ економске фактографије.

Финансијски консултант


Коментари25
c6517
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драган Николић
Поздрављајући коментаре читалаца, нарочито коментар г-дина М`лорада желим да констатујем стање и са "становишта грађевинске струке". Наши актуелни властодршци се понашају као увређене младе које се труде да што више грађевина, а међу њима највише мостова (Андрићевих ћуприја), поруше не изградећи ништа ново.
Svetislav Kostić
Direktor Evropske centralne banke Жан Клод Трише u intervjuu za BBC u ponedeljаk ove nedelje ocjenjuje da kreditnoj krizi jos zadugo nije kraj. Pogresne investicije na financijskom trzistu koje izazvala kriza na americkom trzistu nekretnina prisilile su prema procjeni finansijskig strucnjaka banke da vec do sada da otpisu preko 318 milijardi dolara. I to jos nije kraj, upozoravaju eksperti. Medjunarodni monetarni fond racuna u jednom izvjestaju od aprila da bi se suma otpisanih sredstava mogla da popne da i do bilion dolara. Do istih proracuna dosao je i jedan profesor na univerzitetu Harvard, inace raniji savjetnik Bjele kuce za financijska pitanja. Njegovoj procjeni pridruzuje se i kod nas poznati „super spekulat“ Djordj Soros. On ide jos dalje, sa ocjenom da se radi o najvecoj krizi u poslednjih 30 godina. I upozorava „da vremena pripadaju proslosti kada su sticana novcana bogatstva. Mozda i taj fakrtor pruza objasnjenje zasto neki politicari nastoje po svaku cijenu da se odrze na vlasti. Makar tako dugo dok moze jos da se nesto ушићари.
M'лорад
Све оно што је обичном самосвесном грађанину било кристално јасно последњих година , госп. Катић је објаснио струком. Дакле, не могу се отети утиску да је транзиција код нас била неминовност и да се очекивао бол. Овде се међутим ради о злоупотреби бола. Уместо једног вађена су по три зуба одједном од којих су два најчешће била здрава. Ту ни анестезија није помогла. Данас, када смо без зуба (то је изгледа био циљ) кажу да морамо само да гутамо јер немамо чиме да жваћемо.
petrov
Mozda je malo kasno da se pise o propasti srpskih banaka i bankarstva; mozda je trebalo pisati vise godina unazad; doduse neki su i pisali ali slabo je neko mario. Po meni Gospodin Katic je uveliko zakasnio sa ovom analizom; ove je sada samo odraz zalosnog stanja srpske privrede i srpskog bankarstva; jos 2000 godine srpska "nova vlast" je diskretno upozoravana da se ne mogu u bankarstvo dovoditi autsajderi koji ulecu sa masinkama na obecana im mesta, ali nije vredelo; nova vlast je primala s koca i konopca; sada se ne treba nesto mnogo cuditi; posledice su ove; Na pravim ekonomistima stratezima je da dogadjaje predvide da na njih ukazu onima koji ne mogu da vide; Srbija je imala neke lepe sanse 2000-2003, slabo je sta iskoristila, isto kao i danas najvise se bavi samom sobom i svakim danom je sve manja i manja; a neki analiticari sa distance pisu sa velikim pomakom u vremenu onda kada su se dogadjaji ubajatili; POlitika objavljuje a ranijih godina je bila susdrzana ... ovo nisu sedamdesete ovo je dvadeset prvi vek u mnogome drugaciji od onoga sto smo videli do sada ...samo jos da za nasu Srbiju nadjemo neko bolje mesto.
slobodan
odlicno, nebojsa, svaka je na mestu. nismo smeli dozvoliti da se pretvorimo u imbecile koji sami nisu nista u stanju da urade nego samo moljakaju okolo i cekaju da se nesto potpise ili udeli. tako sada stvari izgledaju, moljakamo, nista drugo, katastrofa sledi ako nam se odbije milostinja. bez vere u sebe i bez ideje sta i kako dalje osim da se 'guzva kapa' ili pruza prosjacka ruka necemo nigde. i mada boli sto to kazem, sva je prilika da zaista necemo nigde. oni koji klece su pokazali gde nas vode. vec 8 godina transformisu, vidimo kako i kuda. oni koji drze nos visoko tek treba da pokazu da li znaju nesto osim nosa u vis, bojim se da ne znaju i da ce nas i oni kostati mada, ako nista drugo, barem ne govore glasno da smo nistavila kojima trebaju tutori ili gazde.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља