петак, 24.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:11
ИНТЕРВЈУ: ЏУДИТ МЕКРИЛ, новинарка „Гардијана”

Важно је критиковати познате уметнике

Када сам почињала пре 32 године плес је био „пепељуга” уметничког израза, а данас има централно место у култури
Аутор: Биљана Лијескићнедеља, 07.04.2019. у 23:30
(Фо­то Тан­југ)

Џудит Мекрил, утицајна британска критичарка умeтничке игре и дугогoдишња новинарка лондонског „Гардијана” боравила је недавно у нaшој престоници као извештач 16. Београдског фестивала игре. Она је почетком ове године у својој колумни препоручила посету нашој манифестацији називајући је једном од најбољих у свету балета по актуелној селекцији и добром програму. Џудит Мекрил је имала прилику да у каријери дужој од три деценије пише о британској плесној сцени, а данас се све више посвећује писању књига, поготово јер је са претходне три постигла велики успех. У време када у нашој штампи замире неговање књижевне, ликовне, музичке и балетске критике, или је она спорадична и слабо плаћена, мишљење Мекрилове делује готово као смерница или позитиван одговор на питање да ли нам је уметничка критика уопште потребна.

Позитивне или негативне реакције на њен критичарски рад било где у свету је не узнемиравају. Џудит Мекрил их сматра делом посла и не очекује да се њено мишљење свима допада.

– Први пут сам чула за Београдски фестивал игре пре неколико година захваљујући пријатељима. Гледала сам програме ове и прошлих сезона и импресионирана сам колико различитих стилова и жанрова игре Аја Јунг, директорка ове манифестације, доводи у вашу земљу. Међу вашим гостима су велике светске звезде, али и мале компаније, још увек недовољно познате но одличне, које негују нове тенденције. Фестивал даје преглед балетске уметности данас, али такође увлачи публику у нови свет. Баш као у добром ресторану, увек можете да изаберете нова јела на менију – каже Џудит Мекрил на почетку разговора за „Политику”.

Како су изгледали ваши почеци, да ли су у редакцији имали слуха за ваше текстове посвећене балету?

Када сам почињала пре 32 године плес је био „пепељуга” уметничког израза. Имала сам мањи простор у медијима за разлику од филмских и ТВ критичара. То се сада променило, данас уредници виде да игра заузима централно место у култури на начин на који то раније није било могуће. Моји текстови, наравно, неће бити прочитани толико пута као они филмских критичара, али уредници их сматрају важним. Занимљиво је колико је млађа генерација свеснија својих тела и говора тела, више је визуелно усмерена и због тога се плес налази у њеном фокусу. Данас све више позоришних и оперских редитеља ради са кореографима, виде физикалну експресију као врло важну за продукцију.

Опишите нам и данашњи начин рада у „Гардијану”?

Текстове шаљем од куће. Откада су у „Гардијану” почели значајније да се фокусирају на веб издање, морали смо много више и другачије да пишемо. Урадила сам, рецимо, серију текстова о фрагментима плесних дела са Јутјуба, анализирала их кадар по кадар. Онлајн издање је отворило много више могућности за новинаре, као и за сам плес.

Како сагледавате балетску продукцију у вашој земљи?

Кад је реч о британској сцени може се много тога доброг рећи. Све до Брегзита смо били врло отворени за стране уметнике, мислим да је наш подијум космополитски. Често нова дела захтевају копродукцију различитих компанија и земаља. Британска сцена је данас напредовала, плес је веома отворен за 21. век, како модеран тако и класичан. Чак и Ројал балет доводи савремене кореографе, мења свој стари репертоар, преиспитује стереотипе у свету игре. Јаки, нови гласови се појављују.

Сада сте се посветили и писању књига?

Нова, коју тренутно пишем, говори о женама новинарима у Другом светском рату. У првој, која је била веома запажена, писала сам о руској играчици Лидији Лопоковој и њеном узбудљивом животу. Друга је говорила о шест жена двадесетих година 20. века, међу којима су Џозефина Бекер, Зелда Фицџералд и Тамара де Лемпицка, док трећа гoвори о палати Венијер у Венецији где је данас Музеј Пеги Гугенхајм.

Да ли имате савет за младе новинаре?

Саветујем им храброст и веровање у моћ истине. Мислим да је интернет дивна ствар, али такође постоје и опасности. Штампана издања ипак имају уреднике који проверавају ствари. На неки свој начин тој вери у истину доприносе и новинари који прате уметност. Важно је и познате уметнике анализирати и критиковати да не би постали пуни себе, као што је битно критиковати и владу. Тешко је онима који се данас баве том професијом, мањак новца се свугде осети и са Трампом тај однос према новинарима као према непријатељима постаје израженији. Ми, новинари смо пријатељи јавности, требало би да мисле о нама боље.


Коментари0
b3f57
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља