уторак, 23.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:20

КОШАРЕ (1): Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације

У борбама учествовале многе јединице Војске Југославије, али су током прва два дана напад непријатеља зауставили припадници 53. граничног батаљона – младићи на одслужењу војног рока и неколико старешина
Аутор: Милан Галовићуторак, 09.04.2019. у 20:00
Војници у околини Јуника у марту 1999. године (Фото ЕПА/Мома Дабић)

Високо у Јуничким планинама, на око 1.000 метара надморске висине и око 30 километара од Ђаковице, налазила се караула „Кошаре”. Око 500 метара изнад ње била је југословенско-албанска граница.

Сама зграда карауле изграђена је седамдесетих година 20. века, када и друге карауле на тој граници. Уочи почетка НАТО агресије у њој је боравило око 130 војника, младића на одслужењу војног рока, осим командира и његовог заменика, који су били подофицири.


             Војна полиција на Космету уочи НАТО агресије (EPA/ANJA NIEDRINGHAUS)

На данашњи дан пре двадесет година почела је битка на Кошарама, која ће постати савремени еп о патриотизму, храбрости и одлучности у одбрани земље. У тој борби погинуло је 108 војника из више јединица тадашње Војске Југославије. Али, шта се заправо дешавало на Кошарама?

Укратко, након што се испоставило да ВЈ неће бити уништена под налетима авијације НАТО-а за неколико дана, нити ће снаге ОВК које су се налазиле на Космету успети да потисну војску и полицију Србије, покренута је офанзива, може се рећи и копнена интервенција, коју су подржали војска Албаније, добровољци и ангажовани плаћеници, сви под окриљем НАТО-а.

Њихов циљ био је да се снаге ОВК „спусте” из Албаније, са Проклетија, на подручје Космета, раздвоје снаге одбране СР Југославије, отворе правац за убацивање додатних снага и тиме преокрену рат у своју корист.


                      Пуковник Душко Шљиванчанин (Фото Министарство одбране)

У тој намери осујетила их је ВЈ, али се током прва два дана пред њима нашла само једна јединица – 53. гранични батаљон из састава Приштинског корпуса. Његов ратни командант био је мајор Душко Шљиванчанин, данас пуковник, начелник Одељења у Управи за обуку и доктрину Генералштаба Војске Србије.

– Говорити о борбама и агресији 1999. године, а не споменути оно што се дешавало 1998. године, била би непотпуна прича – каже у разговору за „Политику” пуковник Душко Шљиванчанин.

Објашњава да југословенско-албанска граница никада није била мирна, о чему сведоче називи караула које су носиле имена погинулих граничара, као што су карауле „Бошко Жиловић”, „Дејан Радановић” или „Митар Војиновић”.


Војно оружје у рукама цивила у Албанији 1999. године (Фото EPA/LOUISA GOULIAMAKI)

Посебан безбедносни изазов на граници настао је 1997. године, после слома државних институција у Албанији. Тада је албанска војска напустила своје карауле, укључујући и караулу „Падеж” наспрам „Кошара”, а становништво је развукло оружје из њих, после чега су и многе спаљене. Напуштене карауле постаће базе за кријумчарење оружја и убацивање припадника ОВК на Космет.

– Док се граница према другим државама обезбеђивала, ова према Албанији се бранила – истиче наш саговорник.

Специфично искуство живота и ратовања на караулама

Граничари су били војници прве категорије, они који су психофизички најспособнији међу регрутима и који су прошли безбедносне провере. Били су у рангу специјалаца. На терену, уз границу, када би се у патроли нашли сами, у случају потребе сами су доносили одлуке, укључујући и оне које се односе на употребу оружја.

„Живот и рад граничара на граници били су специфично војничко искуство. Били су потпуно аутономни, на караулама се спремала храна, међу њима су били кувари, болничари, механичари, водичи службених паса и друге специјалности”, објашњава Шљиванчанин, напомињући да им је највеће признање изјава генерала Владимира Лазаревића, команданта Приштинског корпуса, да је у граничаре имао највише поверења.

У СРЕДУ ЧИТАЈТЕ: Рат на караули је почео 30. септембра 1998.


Коментари48
394b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragomir
Naš ponos-Srpski Obilići !!! E, ZATO,se nesme "štedeti" na Vojsci ! Izreka:"Ko ne hrani svoju,hranice tuđu"!!!?!!!Večna slava, našoj Armiji !!!
Dragan Milošević
Uvek je ginula srpska mladost. To je naša sudbina. Setimo se 1300 kaplara iz prvog rata. Mladosti u NOB-u i tako dalje u istriju. Naša dužnost je da to pamtimo, poštujemo i ne učinimo njihovu žrtvu brsmislenom .
Бане
Све сами борци и пешадија. Можда би требало терористе на Косову да зовете умереним побуњеницима јер је доказано да су били повезани са Ал-Каидом чувеним умереним побуњеницима.
mr
Додао бих само да вам је наслов погрешан, јер није наша војска ратовала против некакве аматерске овк пешадије, већ пртив озбиљних плаћеника у чијој су обуци и вођењу учествовали озбиљни кадрови за сада доказано Енглеза, Американаца и Немаца.
Milan Damjanovic
Cestitke svim hrabrim momcima koji su nas branili od siptarskih terorista i NATO-a 1998.-1999. i na koje danasnja, pogotovo gradska, omladina svakako treba da se ugleda.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља