уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

КОШАРЕ (2): Рат на караули је почео 30. септембра 1998.

До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године, објашњава пуковник Душко Шљиванчанин кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици
Аутор: Милан Галовићсреда, 10.04.2019. у 19:30
Послуга минобацача Војске Југославије код Јуника у марту 1999. (Фото ЕПА/Мома Дабић)

Почетком 1998. године долази до ескалације сукоба у јужној покрајини Србије. Насртаји на границу су све жешћи, сукоби добијају обележја ратних окршаја. Војник Ђула Дорни из 74. граничног батаљона Подгоричког корпуса гине 7. маја 1998. године. Он је први граничар који је настрадао у сукобима 1998/99. године.

– Отприлике у то време карауле „Кошаре” и „Морина” (суседна караула) су блокиране и управо тада се ВЈ први пут ангажује унутар Космета, и то због снабдевања ових караула. Сећам се да је на челу колоне ишло борбено оклопно возило које је путем разгласа, на албанском, упозоравало становништво и припаднике ОВК да не нападају војску – каже пуковник Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона.


Кријумчарење оружја преко албанско-југословенске границе 1998. године (Фото ЕПА/Loisa Gouliamaki)

Он је тада био заменик команданта 57. граничног батаљона из Урошевца. Већ 6. јула 1998. године постављен је за команданта 53. граничног батаљона. Ова јединица, са командом у Ђаковици, била је одговорна за границу од тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније, преко Ђеравице (2.656 метара надморске висине), Јуничких планина до Паштрика (1.989 метара надморске висине). Укупно 68 километара границе.

– Већ крајем јула у рејону села Јуник, легла терориста, погинуо је начелник штаба 63. падобранске бригаде потпуковник Горан Остојић – сећа се Шљиванчанин.

За село Јуник чуло се те године широм света када се амерички изасланик Ричард Холбрук срео и сликао са припадницима ОВК, јасно показујући на чијој су страни САД.


Петорица војника убијена су у близини албанске границе 30. септембра 1998. (Принтскрин)

Шљиванчанин каже да је за њега најтежи дан у каријери био 30. септембар 1998. године, када су, у заседи уз граничну линију, у близини карауле „Кошаре” погинула петорица војника, а у рејону карауле „Морина” један подофицир. Тада су погинули војници Владимир Радојичић, Илија Павловић, Миладин Гобељић, Милош Павловић и Мирослав Јоцић, као и заставник Драган Бундало. Тог дана је практично почео рат за војнике на караули „Кошаре”, пола године пре НАТО агресије.

Током предстојеће зиме војници су били на положајима, у караулу би се враћали само да се окрепе и накратко одморе.

– До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године – објашњава Шљиванчанин, кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици.


Мајор Душко Шљиванчанин и капетан прве класе Александар Грбовић са оружјем заплењеним на граници у августу 1998. (Фото лична архива)

Првих дана по почетку напада алијансе, на граници је било релативно мирно. Очигледно се очекивало да ће ваздушни удари брзо решити рат. Саговорник „Политике” био је 8. априла у рејону карауле „Кошаре”, разговарао са војницима, а затим се пешке упутио на десетак километара удаљену караулу „Морина”.

– Осматрајући територију Албаније нисам уочио никакве покрете и није било никаквих индиција да ће већ за десетак сати уследити агресија на рејон карауле „Кошаре”. Негде после поноћи, око један сат, док сам се налазио на командном месту у Ђаковици, известили су ме да артиљерија војске Албаније дејствује по нашим положајима у рејону карауле „Морина”. Одмах смо закључили да је то почетак копнене агресије – каже Шљиванчанин.


Војска Албаније у нападу на положаје Војске Југославије (Фото ЕПА/Anja Miedringhaus)

Гранатирање је трајало до раних јутарњих часова. Између пет и шест сати почиње артиљеријски и ваздушни напад на караулу „Кошаре”. Нешто касније почиње пешадијски напад, а у првом ешалону, како се процењује, било је између 800 и 1.000 припадника ОВК.

– У тренутку напада граничари су се налазили у групама од 15 до 20 војника, примили су први удар, нанели губитке, што је непријатеља поколебало да настави напад, а поред свега су наишли на противпешадијске мине. Данас мислим да смо имали и ратне среће, јер нису знали колико нас у том тренутку заправо мало има – сматра Шљиванчанин.

Тежак терен, сурова клима

Кад је реч о бици на Кошарама, треба имати на уму крајње неповољну ситуацију у којој су се нашли припадници ВЈ. Нападачи су се налазили на вишим тачкама, били су бројнији, а авијација НАТО-а имала је потпуну превласт у ваздушном простору.

Планински рељеф је скоро у потпуности онемогућавао употребу ратне технике са наше стране и отежавао довођење нових снага. Иако је био април, у једном дану су се смењивала годишња доба, падала је киша, било је суснежице, на вишим тачкама и даље је било снега.

У ЧЕТВРТАК ЧИТАЈТЕ: Смртоносна заседа – очи у очи са ОВК

Прочитајте и претходни текст из овог серијала:

КОШАРЕ (1): Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације


Коментари31
069a2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божидар Радојковић
Жалосно је то што се херојством и храброшћу ових људи сада тргује! Они који никада нису омирисали барут и који никада нису осетили оно што су осећали јунаци ових битака, сада пишу и креирају историју онако како им одговара или како би то што напишу имало "прођу" на тржишту бесмисла. Да ли су учесници тих догађаја награђени или бар признати од стране оних који су се у тим временима крили у мишјим рупама је питање на које нема одговора. Слава свим погинулима, слава свим борцима!
Ceki
Dobro obucena vojska, odana datoj zakletvi, je branila svoju drzavu i njene granice. Osim primera danasnjim kadrovima vojske, nije potrebno toliko velicanje neceg, sto je bilo uvek i svuda sasvim razumljivo.
boban
Uz dužno poštovanje svih poginulih,ranjenih i prezivelih na kosare,teske borbe su vođene i na karauli đeravica 1998 kada je 18.jula teško ranjen pripadnik 3.bvp Jordan Stojanović i koji je 28.jula preminuo na VMA
Дејан
Српска спољна политика мора да прати линију историјских истина, тј поштовати доказане пријатеље и ништа не праштати непријатељима. Таквим ставом први би нас још више поштовали и помогли, а ови други би осетили страх. Иво Андриć каже: путокази за будуćност налазе се у прошлости. Погледајмо себе као појединце: Па ваљда се дружимо с оним особама с којима имамо лепа искуства а не с онима који су нам чинили лоше ствари. Живела Србија.
Draskone
Ako je ovo najteza bitka u ratu 1999, a jeste, gde je slava, gde su spomenici i odlikovanja najvišeg reda? Gde je orden heroja na Košarama, kao ustanovljeno priznanje za slavu i čast u odbrani domovine? I najvažnije - gde su sada svi ti preživeli heroji? Da li se stidimo, ako svako od njih nema bar hiljadu evra doživotnu penziju. Da li nas je sramota da samo gledamo sa ekrana iz tople sobe? Gde nam je patriotizam, -to esncijalno meso koje spaja srpski narod? Gde smo se mi to Srbi pogubili gledajući Rambo izmišljotine i dižući spomenik Brus Liju, a ne mareći za naše heroje. Sve će to narod, - ZABORAVITI ! Ali neće pozlatiti. Zar opet po ko zna koji put da zaboravljamo heroje? Daće bog da zabludeli progledaju, i da spoznaju kolika je cena slobode. Ako naša deca ovakvim časnim braniocima otadžbine ne posvete bar jedan dan u školi godišnje, i ako političari ne spoznaju da bez patriotizma zemlja izunire - neće da valja.
Miki
Da se DOS pitao sve ovo bi bilo zaboravljeno kao sto se i radilo na tome. Da me neko ne shvati pogresno ja sam bio 96te na protestima protiv Milosevica ali nisam ocekivao da ce moj Otpor i Dos tada prodati nase generale,zemlju i firme. Od tada sam apolitican ali ovakve stvari kao sto su Košare nisu propagnda vec deo svih nas i momci zasluzuju sve počasti svi do jednog. Ne samo momci sa Košara vec svi koji su 99 bili na Kosovu i policija 98. Heroji! Da se ja pitam sve ovo u udžbenike pod hitno! Ako sam ja mogao da učim o Titu 87me od prvog razreda mogu sad i naša deca.
Препоручујем 9

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља