субота, 25.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18

Штребери су најбољи глумци

Више од 17 година глумац Позоришта на Теразијама Жарко Степанов, кога гледамо у серији „Истине и лажи” (Прва ТВ), наступао је са својом тамбурашком групом „Зоруле”
Аутор: Љиљана Петровићпонедељак, 15.04.2019. у 14:54
(Фото Александар Крстовић)

Ништа није наговештавало да ће 2003. бити за њега година промене. Жарко Степанов, који у серији „Истине и лажи” (Прва ТВ) игра Слобу Кокота, с пртљагом пуним лепих успомена, доселио се тада у Београд из родног Новог Сада. Завршио је средњу Музичку школу „Исидор Бајић”, дошао је у престоницу жељан знања и образовања и, игром случаја, уписао се на Факултет драмских уметности.

За све његове пријатеље било је то велико изненађење јер је више од 17 година, свирајући тамбурашки бас, наступао са својом тамбурашком групом „Зоруле”, а потом „Равница”.

Са 11 година почео је у културно-уметничком друштву „Соња Маринковић”. Каже, на првом наступу, у Турији, контрабас је био дупло већи од њега, тако да није могао да дохвати горњи тон. Једва је држао инструмент. Отац Живко га је водио на свирке и, гледајући музичаре како прстима шарају, а басиста с три прста стиска један, други, трећи тон, и то му се учинило најлакше. У кући су имали контрабас који је служио као украс и решили су да га среде. Набавили су и већи ауто. Отац је свирао тамбурицу из љубави. Иако је био запослен у једном осигуравајућем друштву, породицу је хранио свирајући. Деведесетих година је, после сваке свирке, доносио кући 200, 300 марака па оне тешке дане нису осетили. Сада му дани, у трећем животном добу, теку лагано, у пензији је. Понадао се да ће син да се школује за музичара и да ће свирати гудачки инструмент.

Али...

Почело је с балом...

– Ја сам, ето, завршио у глумачким водама – каже наш саговорник.А група „Зоруле” и данас постоји. Прати Ђорђа Балашевића на концертима.

Памти Жарко Степанов први наступ у Српском народном позоришту, где је с групом „Зоруле” свирао у представи „Евгеније Оњегин”, у режији великог Бранка Плеше. Била је сцена бала – присећа се – и направили су им коврџаве фризуре. Волео је да гледа новосадске глумце како припремају представе.

Верује да је ова представа била увод у оно што је после дошло... На пријемном испиту на ФДУ-у видео је да је један кандидат дошао с гитаром и помислио: „Могао бих да покажем све што знам”. Замолио је младића да му позајми инструмент. Припремио је монолог из „Бановића Страхиње”, део из Стеријине „Покондирене тикве”, поему „Мостарске кише” Пере Зупца... и од 307 кандидата прошао је у ужи круг. За пријемни испит каже да му је био велики стрес.

Тако се нашао у првој класи познатог глумца и професора Драгана Петровића Пелета. За свог професора каже да је одговоран, искрен, сјајан педагог. Да игра у позоришту, у серијама и на филму и – да се бори за своје студенте.

– На академији у прве две године студенти не смеју да играју, а ми смо то радили. Моја прва позоришна представа је „Мала трилогија смрти”, у режији Небојше Брадића, у Југословенском драмском позоришту. Стварно је било уживање бити са професором на сцени, па још играти с Небојшом Дугалићем, Ђурђијом Цветић, Милицом Зарић, Љубинком Кларић...

Прву улогу на телевизији добио је у серији „Љубав и мржња”. Потом је играо и у серијама „Куку, Васа”, „Комшије”, „Синђелићи”, „Војна академија”, „Сенке над Балканом”, „Андрија и Анђелка”, филму „Инкарнација”. Сада га гледамо у серији „Истине и лажи” и филму „Јужни ветар”, где игра посластичара. Каже, памтиће све улоге. Све су му драге.

У матичној кући, Позоришту на Теразијама, тренутно игра у шест наслова: „Мама мија”, „Виктор Викторија”, „Женидба и удадба”, „Главо луда”, „Неки то воле вруће” и „Мистер Долар”. Поносан је што је ушао на велика врата у театар: играо је главну улогу у представи „Бриљантин”, у режији Мише Вукобратовића.

Примећујемо да се код њега готово све врти око музике, а да то није искоришћено у серији „Истине и лажи”, где игра Слобу Кокота...

Таленат плус срећа

– Било ми је задовољство да градим тај лик. Како је серија лиценцирана, тамо где је било простора, пружили су ми шансу из продукције. А ако ме питате да ли сам задовољан одиграном улогом – јесам, генерално.

Иначе, Слободан и он су два света. Слободан је из имућне породици, он није. Слободан има батлера и цео дан је у бадемантилу и испија коктеле, а он мора да се бори, али је, и поред тога, задовољан својим животом. Његова мајка Весна је била у Савезу бораца, радила је у Културном центру Новог Сада, последњих година држала је продавницу позамантерије. Сада је у пензији. Са сестром Тамаром имао је лепо детињство.

– Овај град ми је отворио многа врата. И мислим да сам то искористио. У овом послу је потребна велика срећа. Поред талента и рада, срећа је кључна. Можете да будете јако талентовани, али ако немате среће ваш таленат ће да остане у четири зида. Ја сам у неким тренуцима имао срећу. Три године сам радио на телевизији, водио сам емисије „Нај од Нај” (Фокс) и „Срећне вести” (Прва ТВ). Три године сам водио Јутарњи програм на Накси радију. Нисам школовани новинар, али ето... Пустили су ме у етар. Дали су ми шансу.

Сада се од гитаре не одваја. Кад су му у радио-емисије долазили гости, свирао би и певао с њима. За три године направио је 150 интервјуа. Најпоноснији је на оне с Кемалом Монтеном, Владом Дивљаном и Здравком Чолићем. Пет година се бави педагошким радом као професор технике гласа у школи „Први кораци”. У овој школици су својевремено држали часове Милорад Мандић Манда и Небојша Глоговац.

Како раде Бјелогрлић и Лаушевић

Сведок је како се рађала серија „Сенке над Балканом”. Наш саговорник каже да је за све нас Драган Бјелогрлић изненађење. Ко би рекао да је познати глумац тако добар редитељ.

– Бјелогрлић је естета – каже Жарко Степанов. – Све пројекте које ће убудуће да ради биће велики и квалитетни, јер га интересују добре приче. Снимао сам први снимајући дан, то ми је било значајно искуство. У Баранду сам дошао у шест ујутру. Снимало се у шуми. Одмах су ме ошишали. Као војник, ађутант генерала Живковића, морао сам да будем с кратком косом. То ми је био први шок. Цео дан смо снимали три сцене. У неким серијама за један дан екипа сними дванаест сцена и то готово да можете да спакујете у једну епизоду. Видео сам како Драган Бјелогрлић обраћа пажњу на детаље. Све му је битно. Старински аутомобил требало је да уђе у кадар и ту сцену су радили више пута. Сада је пребрзо, сада споро, ајде овај угао... Да бисте радили добро, морате бити перфекциониста. Штребери су најбољи глумци. Ово ме је подсетило на причу како је Жарко Лаушевић играо своје представе. Дође два сата пред представу и завуче се у неки кутак: „Не могу да причам о шљивама, а онда после пет минута изађем на сцену и говорим Хамлета.”

Волим да слушам и гледам старије колеге јер желим да будем бољи.


Коментари0
61699
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља