уторак, 21.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43

Београдски дневник

Један од куриозитета тренутних политичких превирања у Србији је да ја не могу да схватим о чему је ту реч. Или у ствари могу; није реч ни о чему
Аутор: Проф. др Метју Перишпонедељак, 22.04.2019. у 18:00
(Фото А. Васиљевић)

Драги пријатељи, колеге,

Док стрпљиво проводим свој боравак у Београду, што је пријатно изненађујуће искуство, као поштовани гост Срба, и радујем се напредовању ка будућим професионалним могућностима, мислио сам да бих с времена на време могао да вас заинтригирам са неколико дневничких уноса који се односе на моја искуства у овом изузетно посебном граду.

У каснијим записима детаљно ћу описати град. Сврха овог првог записа је да опише неке необичне политичке демонстрације које су обузеле град протеклих недеља. Ове демонстрације су у суботу достигле крешендо, јер је велики део центра Београда био преплављен хиљадама демонстраната који су захтевали оставку председника Србије Александра Вучића.

Београд, иако има око два милиона становника, ипак је мало више од великог села и сви знају све што се овде дешава. Постао сам у неку руку славна личност и свако има идеју о томе шта би могао бити следећи корак у мојој каријери. Отуд се улажу напори да будем увучен у српску политику: императив је да се одупрем.

Позвали су ме да у суботу јавно марширам на демонстрацијама. Одбио сам да им уопште присуствујем. Онда ме је особа која је организовала демонстрације замолила да се сретнем са њим на разним јавним местима на пићу или касније на вечери. То је проблематично, јер имам коректне односе са органима државне управе у Републици Србији. Заузимам политику стриктне неутралности у односу према српској политици, као поштовани гост у овој земљи, па сматрам да такви позиви морају бити дискретно одбијени. Овде имам статус политичке недодирљивости, али то не могу злоупотребити тако што допуштам било којем политичару (посебно истакнутом опозиционом) да покуша да се заштити кроз дружење са мном. У истом контексту, у суботу увече сам позван на продржавну прославу, догађај за који сам, после промишљања, одлучио да је примерено за мене да му дискретно присуствујем.

Један од куриозитета тренутних политичких превирања у Србији је да ја не могу да схватим о чему је ту реч. Или у ствари могу; није реч ни о чему. Не постоје питања о политици која могу разабрати, а која раздвајају стране. Обе су проевропске, про-либералне и усмерене ка модернизацији. Оне имају донекле различит приступ проблему нормализације односа са Косовом, али по мом мишљењу те разлике су намерно претерано наглашене. Стога су политичке платформе страна углавном идентичне.

Главна притужба демонстраната је да је господин Вучић „диктатор”, што се обично чује као рефрен протеста. Ова тврдња је очигледно бесмислена; Србија је модерна, високо функционална европска демократија са прилично јаким политичким и демократским институцијама и минималним нивоом изборне корупције. У том смислу, она је последњих година постигла изузетан напредак. Господин Вучић није диктатор јер је био демократски изабран. Иако сви воле да кажу другачије, Србија такође има суштинску слободу штампе. Постоје новине најразличитијег калибра, које задовољавају сваки политички укус. Српски медији су склони уживању у приказивању гиздавих пљуски између разнородних и веома бројних питорескних политичара у земљи. Понекад се чини да је Србија земља у којој је свако познат по нечему, а сви су у новинама. Сматрам да је за мене приоритет да у највећој мери останем изван истих.

Мислим да оно што људи мисле када кажу да је господин Вучић „диктатор” јесте да се он понаша „диктаторски” у економском смислу, или као микро-менаџер. Разматрајући ову притужбу, осећам да је њихово право незадовољство у односу на господина Вучића то што је он компетентан и феноменално вредан радник, за разлику од велике већине српских политичара који су ноторно лењи.

Нисам сигуран зашто је то нужно нешто против чега би требало демонстрирати, ако је алтернатива распршена политичка власт на гомилу корумпираних некомпетената. Али то је само мој поглед на ствари.

Модерна Србија је земља средњег дохотка са релативно високим ценама у односу на плате. Земља је можда 15 година иза неких својих источноевропских суседа у смислу економског развоја, због ратова и последичног политичког хаоса који је претрпела деведесетих година 20. и почетком 21. века. Ипак, Србија има доста тога што јој иде у корист. Има изузетну макроекономску стабилност и ликвидност банака. Стопа криминала је ниска. Медицинске услуге су високог квалитета. Моје искуство је да је ниво корупције низак – много нижи него у Швајцарској, на пример. Јавне услуге су генерално добре. Инфраструктура је ипак дотрајала. Пословно окружење се унапређује. Али то је подвучено најјачим утиском од свих – људима, који су љубазни, лепи и топли и, у коначном следу, са јаким духом предузимљивости.

У суботу сам ишао на забаву политичара и уметника. Речено ми је да могу да носим мајицу. Еуфемизам је рећи да су Срби неформални. Београђани су по правилу веома високо образовани; град је без сумње главно средиште културе и уметничких иновација у источној Европи. Србија предузима велике кораке како би побољшала своју привлачност за стране туристе, а пре свега стране инвеститоре. Сваке године ствари постепено постају боље. Питам се да ли демонстранти заиста имају толико тога на шта могу да се жале, као што се можда претварају. 

Међународни правник из Женеве и кандидат за генералног подсекретара Уједињених нација

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари13
14265
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bane bumbar
Ipak - jedan je utisak o nekoj zemlji kad u njoj živite a drugi kada dođete u posetu pa vas još domaćin obaspe pažnjom i gostoljubivošću. Uostalom uzmite za primer neke zemlje (npr. u Africi i Aziji) gde idemo na odmor i provod, da li bismo ostali tamo i da živimo?
Milance Lepotance
Gospodine, slazem se sa Vama. Odlicno ste opisali stanje u Srbiji, drago mi je sto ste iskreni, mnogi to nisu u stanju primetiti.
Goranius
sto bi Cercil rekao "sta nas briga sto je u jugoslaviji komunizam, pa necemo mi tamo ziveti"
kole
Slazem se u potpunosti...
Ненад Рајковић
Vidi, Ženevljanine. Mom gazdi upala poreska inspekcija u firmu. I umesto da ga, zbog neknjizenja i utaje 'rebnu' sa milion, najmanje, inspektor mu kaže 500 odmah, 1500 kad donesem izvestaj da si čist. Ako hoćeš. Evra naravno. Eee
dragan
Covek nije rekao da nema korupcije. A te inspekcije i inspektori su po pravilu prvi na listi najkorumpiranijih. Nije bas ni kao sto je njegovo iskustvo doduse
Препоручујем 5

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља