петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00
СВЕТ КОЛЕКЦИOНАРА

Веспа мора да буде из Италије...

...а девојка може да буде и из села – био је мото некадашњих заљубљеника у овај мотор, а један од њих, Владан Константиновић Штале многе, већ расходоване, враћао је у возно стање
Аутор: Дана Станковићпетак, 19.04.2019. у 12:30
(Фото Ансплеш)

Девојка може да буде и са села, али „веспа” мора да буде из Италије!

То је био мото некадашњих београдских веспароша заљубљених у најпопуларнији двоточкаш свих времена, карактеристичног изгледа и звука, са паљењем на ножну курблу. Међу онима који су на овом култном италијанском скутеру крстарили улицама Београда је и Владан Константиновић Штале.

– Прва генерација веспароша педесетих година прошлог века окупљала се код француске читаонице, друга код „коња”, а трећа, којој и сам припадам, код „Мадере”, на улазу у парк Ташмајдан. То дружење углавном се завршавало кратким промотивним вожњама по граду да нас виде људи. Пошто је, нажалост преминули Зоран Лубурић Лубура, легендарни стручњак за „веспе” (бивши директор једног погона дубоке штампе „Политике”), становао у близини, често смо свраћали код њега да разменимо механичарска искуства – радо се Владан сећа тог „слатког живота”.

У Трст по делове

У време старе Југославије врло тешко се долазило до делова. Најближи сервис и продавнице резервних делова за „веспу” били су на 600 километара од Београда. Али, само су појединци на омиљеном двоточкашу одлазили у Трст. Зато су сваког ко би кренуо да купи фармерке молили да им донесе и неки део.

Вредну колекцију двоточкаша чува у својој кући на Сењаку (Фото Станко Костић)

Владао је и посебан веспарошки морал.

– Чак и ако си са неким у свађи, а он је стицајем околности чуо да ти треба део, није чекао да га зовеш, него је он звао тебе да ти га понуди.

– „Веспа” је зближила људе разних занимања, карактера и расположења, а многи су у међувремену постали и кумови, као Лубура и ја. Без њега и још неких пријатеља из „Веспа клуба Србије” не бих успео да створим ову вредну колекцију која чини музеј „веспи” у мојој кући на Сењаку – истиче.

Пошто нису имали гараже, „веспе” су, због крадљиваца, током зиме држали у момачким собама, чак и ако су становали на високим спратовима. Чим девојка дође, одмах јој је јасно с ким има посла. Али веспароши су, генерално, били на добром гласу. То најбоље потврђује чињеница да је Драган Гага Николић, највећи шмекер свих времена, био њихов почасни члан.

Владан је био клинац када се заљубио у омиљено превозно средство градских момака.

– Маштао сам да једнога дана, када постанем пунолетан, и ја купим „веспу”, па да, као мој комшија, постанем главни даса у граду. На моју радост, добио сам је раније. Међутим, ту прву „веспу” сам продао, јер тада нисам слутио да ћу се бавити колекционарством. У то време било је помодарство возити што новији модел – каже пун младалачког духа.

Бавећи се текстилом крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, послом је највише био везан за Фиренцу. Пошто је то град скутера, сваки пут би дотерао и неку „веспу”, али у расходованом стању. Изазов му је био да је „дигне из мртвих”.

– Док лимар и фарбар ураде свој део посла, набављао сам резервне делове који јој фале и онда у својој малој радионици започињао склапање по систему „лего” коцки. Неке сам доводио у оригинално фабричко стање, а неке су производ моје маште. Како су године пролазиле, број се повећавао и сада их је 40 – објашњава наш саговорник.

Сведочанство једног времена

Ниједан модел није на продају
(Фото Станко Костић)

Сваку „веспу” у музеју редовно сервисира (технички проблеми јављају се и када „веспа” стоји) и региструје, а системом за исушивање ваздуха штити их од влаге и рђања. Могло би се рећи да имају боље услове него многи људи, али оне то заслужују. О продаји не размишља, јер ови маестрално сређени модели, према његовом уверењу, немају цену! Сматра да ексклузивност и атракција ове колекције морају да остану као сведочанство једног времена и да ће, као најређи накит или сликарско дело великих мајстора, имати све већу вредност и значај! Нада се да ће његови синови, који такође возе „веспе”, следити његов пут.

Кад по граду иде на опуштене групне вожње, покрене једну од ових лепотица, али за посебне прилике „резервисан” је модел „џи-ес”, који из милоште зове „џиле”. То је тип његове прве „веспе” која се производила од 1955. до 1961. године и за то време је изашло пет серија.

Један од тих специјалних повода био је прошлогодишњи европски сусрет веспароша у Равени, који организује историјски регистар „веспи”.

– На ту манифестацију нас четворица отишли смо са четири „џилета”. Да бисмо, како пропозиције налажу, верно дочарали оно време, на бину смо изашли обучени у стилу Битлса. Док смо изводили композиције на картонским инструментима, наше супруге, са којима идемо на све те манифестације, глумиле су обожаватељке и гађале су нас брусхалтерима, баш као некад. За тај наступ освојили смо прво место – препричава радостан догађај и једва чека ново дешавање 24. маја, када опет иду у Италију, у Кастиљоне, градић у Тоскани, где ће имати групни наступ из „Бриљантина”.

Али, не чекају да им стално неко други организује забаву, него и сами често оплемене своје дружење.

Шмек легендарног скутера

Врло важан повод за окупљање је веспарошка слава Врбица. Поводом 55 година од првог окупљања 2012, приредили су и изложбу „веспи” у галерији „Прогрес” у Кнез Михајловој. За десет дана – 20.000 посетилаца! Пре три године, у оквиру „Ноћи музеја”, режирали су и мали позоришни комад „Веспарош”, у којем су играли познати глумци Аљоша Вучковић и Горан Султановић и млади глумци ФДУ. Представа је одржана на импровизованој сцени у Владановој башти. То је био својеврстан омаж Зорану Лубурићу, Гаги Николићу и свима који су чували харизму Београда и шмек легендарног скутера. За овогодишњу „Ноћ музеја” припремају „Веспавизију”, налик фестивалу „Београдско пролеће”.

– Бираћемо луде ноте за „веспа” химну. За ту прилику, позвали смо еминентан жири, али нећемо да откривамо имена. Песме ће бити изведене у дворишту моје куће и музеју „веспи” на Сењаку – открива наш саговорник.

Колекција кацига

Купујем кациге као жене ташне. Имам их најмање 40. „Веспа” није брз мотор, то и није суштина, па раније није било потребно да се носи, а сада је обавезно, и ми се придржавамо тога.

Име дугује оси

Кад је видео прототип, инжењер и индустријалац Енрико Пијађо, човек који је патентирао прву „веспу”, узвикнуо је да изгледа баш као оса („веспа” на италијанском), отуда јој име. Први модел је произведен 1049. године, а последњи крајем седамдесетих година прошлог века. Не мењајући основни облик и линију, током година урађене су неке новине. Убачена је пластика, техничке перформансе су сасвим промењене, прешло се са ручних на аутоматске мењаче, нема ножне кочнице, каросерија је прилагођена новом времену – мало је аеродинамичнија у корист мање потрошње...


Коментари0
13d78
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља