среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:01

Успони и падови у италијанском друштву

Филм Клаудије Този „Имала сам сан”, приказан на фестивалу „Седам величанствених”, документује десетогодишње политичко путовање две посвећене активисткиње и промене у којима су и оне учествовале
Аутор: Александра Мијалковићпонедељак, 22.04.2019. у 20:00
Мануела и Данијела у филму „Имала сам сан” (Фото: Фестивал Седам величанствених)

Шта се догађа са демократијом кадa су грађани разочарани, изневерени и немоћни да политичким средствима заштите своје интересе? Дешава се оно што је италијанска редитељка Клаудија Този показала у свом новом документарном филму „Имала сам сан”, посвећеном двема изузетним женама, Мануели и Данијели, активисткињама које су, вођене сном о праведнијем и бољем друштву, покренуле борбу за промене, прво у свом непосредном окружењу, а онда и у институцијама система.

Њихова истрајност, енергија, посвећеност и честитост нису им, међутим, помогле да, после многих покушаја, суочене са предрасудама, корупцијом, неодговорношћу и бахатошћу власти, остваре оно о чему су маштале и на чему су неуморно радиле пуну деценију. Иако прича нема „срећан крај”, она ипак даје наду да ниједна борба за бољитак, ниједна побуна против неправде и неједнакости није узалудна, да је сваки покушај вредан чак и ако не донесе одмах резултате.

– У ранијој, краћој верзији филма, прилагођеној приказивању на међународној телевизијској мрежи, Данијела и Мануела, већ разочаране и обесхрабрене, на крају шетају пољем и кажу: „Нисмо много постигле, урадиле смо шта смо могле, али сутра је нови дан”. У Београд сам, међутим, дошла са другом, дужом верзијом, приказаном на фестивалу у Лајпцигу (где је филм освојио три награде), која је требало да покаже како је дошло до пада представничке демократије у Италији и раста популизма после прошлогодишњих избора. У њој нема ове реченице, већ се завршава нашим разговором са којим све и почиње. Желела сам да, кроз то преиспитивање и сучељавање наших ставова, пренесем гледаоцима неку врсту разрешења дилема које се стално појављују као „црвена нит“ која повезује све што смо једне од других научиле током снимања. Ја сам научила да ипак постоје политичари који заслужују нашу подршку и поверење и да је та њихова борба нешто дивно и племенито, а оне да је то шта су радиле веома важно и да је оставило трага, иако нису успеле у свему што су намеравале – рекла нам је Клаудија Този након пројекције у Комбанк дворани.

Према речима наше саговорнице, њена првобитна идеја је била да месец дана прати и снима предизборну кампању 2008. која ће, како је тада проценила, довести до пораза Силвија Берлусконија и његове проблематичне политике, нарочито према женама. Онда је сазнала да ће се једна активисткиња из њеног града Карпија кандидовати за парламент и решила да је упозна и можда укључи у филм. Резултат је био неочекиван – снимање је потрајало наредних десет година.

– Мануела је постала скупштински посланик, а њена пријатељица и блиска сарадница Данијела, која је водила њену кампању, наставила је да буде политички активна у свом граду. Пратила сам њихов рад, снимала говоре на скуповима грађана, пред посланицима, са члановима породице, постала на неки начин део њиховог живота. Обе су, упоредо са политичком борбом, водиле и свој приватни рат, са карциномом. Била сам изненађена кад сам, прегледајући снимљени материјал, схватила колико ту има интимних, дирљивих, па и непријатних момената јер је камера бележила не само оно што се дешава са главним протагонисткињама, него и око њих, са „споредним“ ликовима. Избацила сам, наравно, такве сцене, међу њима и неке са увредљивим добацивањем извесних јавних личности, какав је рецимо био некада популарни певач Боби Соло – прича редитељка.

Клаудија Този (Фото: А. Мијалковић)

Берлускони („Трамп пре Трампа”) ипак је изабран за премијера Италије 2008. године. Мануела и Данијела су наставиле да се боре за права и положај жена и против родних стереотипа које су нарочито подржавали десничарски политичари. Један од њих је у дебати у скупштини града јавно рекао Данијели, која се залагала за отварање сигурних кућа и бољу заштиту жртава породичног насиља (поменула је 70 жена убијених руком својих мужева или партнера), да није прави тренутак да се баве „малим непријатностима које понека жена доживи ту и тамо”!

– Уочи фестивала у Лајпцигу приказан је у Италији трејлер филма. Било је страшних напада на друштвеним мрежама, претњи и притисака чланова партије којој је тај политичар припадао да избацим ову реченицу из филма јер је човек у међувремену умро. Ову његову срамну изјаву сам исекла из верзије на Вимеу да не бих још више закомпликовала политичку ситуацију у мом граду док су избори у току. Ипак, после тих напада сам први пут у каријери изгубила самопоуздање – признаје Клаудија, у чијем редитељском опусу су, поред осталог, још три дугометражна документарца („Ка кући” из 2016, „Савршени круг” из 2014. и „Мостар јунајтед” из 2008).

Наша саговорница је, документујући десетогодишње политичко путовање Мануеле и Данијеле – Ману и Дани – бележила и успоне и падове италијанске демократије, медијских слобода, феминизма. Један од кључних момената је било формирање женског покрета „Ако не сада, када” 2011. године и улични протести на којима се тражила једнакост за жене у запошљавању, примањима и политичкој заступљености, заустављање увреда и насиља над женама .

– После победе Берлусконија 2008. и неуспеха да власт посвети више пажње „женском питању” чинило ми се да од филма неће бити ништа. А онда ме данска колегиница Кристи Гарланд (иначе ауторка филма „Шта Вала хоће“ који је такође ових дана приказан на фестивалу „Седам величанствених“) убедила да не одустанем, јер се мало зна о женама у италијанској политици. Тако сам 2011, подстакнута покретом „Ако не сада, када“ , наставила снимање, али кад се он распао после две године опет сам прекинула. На наговор француског копродуцента сам ипак оживела причу, завршила филм и послала прву верзију француској телевизији – наводи редитељка и доддаје да ће и даље снимати ангажоване документарце, још уверенија да ради праву ствар након што је филм „Имала сам сан” уврштен међу „Седам величанствених”, због чега је њен отац сада зове „Величанствена Клаудија”.


Коментари0
91fff
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља