уторак, 19.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 22.04.2019. у 13:02 Дубравка Лакић
ФИЛМСКА КРИТИКА

Кошмар у сну, кошмар на јави

Филм: Која је ово држава, режија: Винко Брешан, сценарио: Мате Матишић, улоге: Никша Бутијер, Крешимир Микић, Лазар Ристовски, Љубо Јелчић, Мате Гулин, Слободан Миловановић, Данијел Олбрицки, Себастијан Каваца, Горан Богдан..., трајање: 118 минута, производња: Хрватска/Србија, 2018.
Из филма „Која је ово држава” Винка Брешана (Фото: дистрибутерска кућа Мегаком филм)

Да ли је ово јава или су то кошмарни сни једног генерала, министра полиције, премијера и председника државе и неутешних очева који још не знају где им почивају синови погинули у рату? Каква је то држава која је била лепа само док се о њој сањало – пита се хрватски редитељ Винко Брешан у филму „Која је ово држава”, насталом према сценарију Мате Матишића, на основу његових драмских текстова „Не копај по гробљу, молим те” („Ноћна мора”) и „Генерал” својевремено изведених у позоришту.

Оно што је било замишљено као црна комедија о савременој држави „пазигуза”, који би по сваку цену да су што дуже на власти, а што даље од погледа јавности, и држави „незахвалних грађана” који никада нису задовољни, претворило се у чемерну драму обојену хумором од којег пречесто стоји кнедла у грлу, која се не може лако прогутати. Другим речима, Брешанов филм се креће од комедије ситуације до субверзивне драме с елементима апсурдне трагедије и назад, увлачећи у такав жанровски ковитлац и саму тему која је у својој суштини и веома озбиљна. Но, циљ је постигнут – Брешанов „Која је ово држава” је филм који тера на размишљање и на унутрашњу ретроспекцију свега што се у Хрватској (и не само у њој) недавно догађало и још увек се догађа.

Сама структура филма је комплексна, можда чак и прекомпликована за просечног филмског гледаоца, а њену основу чине три главне радње. Једна се бави депресивним генералом хрватске војске (Никша Бутијер) који сања о самоубиству. У другој је централни лик хрватски министар полиције (Крешимир Микић) који се приликом посете затворском комплексу Лепоглава закључава у спомен-ћелију политичких затвореника и не жели да изађе из ње (у том делу филма чак и хрватског бискупа убија гром). Трећа, која је у суштини и главна радња, бави се четворицом стараца (Лазар Ристовски, Љубо Јелчић, Мате Гулин, Слободан Миловановић) који са гробља на Мирогоју краду ковчег са Туђмановим посмртним остацима.

И тек ту настаје права запетљанција, јер ти старци, иначе очеви страдалих хрватских бранитеља, пред председника државе (Данијел Олбрицки, који у филму подсећа на Тита из млађих дана) постављају ултиматум: вратиће Туђманове остатке када им држава врати тела нестале деце. И генерал ће пред председника стићи са ултиматумом: неће се убити уколико председник укине Републику Хрватску, јер би тада његов живот имао смисла, пошто би се имао за шта борити. Ту је увек негде и премијер (Себастијан Каваца) као најтврдокорнија кочница свим могућим решењима...

Брешан нас уводи у свет разочараних ратника, разочараних грађана и бескрупулозних политичара (опет не штеди ни цркву) и у том свету у којем је само појединцима добро, готово „монтипајтоновским” геговима пласира и своју критичку мисао и ствара слику друштва у којем доминира разочарење. Тај преовладавајући осећај шири се и на регион – украден је у филму и Милошевићев ковчег, Изетбеговићев је „поштеђен”, али се он помиње у адекватном контексту. Очеви синова погинулих у рату, а да им се гроб не зна, нашли су се у филму „Која је ово држава” у некој врсти новог братства и јединства. Не, наравно, онаквог какво је некада у земљи Југославији постојало, већ братства и јединства у тузи, болу и разочарењу...

Сви главни, а међусобно укрштени прстенови радње шире око себе и неке своје концентричне кругове наговештавајући и да се тема може ширити на све стране. Можда је отуда у филму и ликова превише, без обзира што сваки од њих има своју функцију. Укључујем ту и ликове чланова владе у тумачењу продуцената филма Ивана Малоче и Маје Вукић...

Овај нови Брешанов филм (трећи у сарадњи са Матишићем), упркос својим манама, појавио се као право освежење на хрватској филмској сцени. Од свих његових филмова мени, као најдражи, остају и даље: „Како је почео рат на мом отоку”, „Маршал” и „Свједоци”.

Коментари0
f8841
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља