недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59
ФИЛМСКА КРИТИКА

Кошмар у сну, кошмар на јави

Филм: Која је ово држава, режија: Винко Брешан, сценарио: Мате Матишић, улоге: Никша Бутијер, Крешимир Микић, Лазар Ристовски, Љубо Јелчић, Мате Гулин, Слободан Миловановић, Данијел Олбрицки, Себастијан Каваца, Горан Богдан..., трајање: 118 минута, производња: Хрватска/Србија, 2018.
Аутор: Дубравка Лакићпонедељак, 22.04.2019. у 13:02
Из филма „Која је ово држава” Винка Брешана (Фото: дистрибутерска кућа Мегаком филм)

Да ли је ово јава или су то кошмарни сни једног генерала, министра полиције, премијера и председника државе и неутешних очева који још не знају где им почивају синови погинули у рату? Каква је то држава која је била лепа само док се о њој сањало – пита се хрватски редитељ Винко Брешан у филму „Која је ово држава”, насталом према сценарију Мате Матишића, на основу његових драмских текстова „Не копај по гробљу, молим те” („Ноћна мора”) и „Генерал” својевремено изведених у позоришту.

Оно што је било замишљено као црна комедија о савременој држави „пазигуза”, који би по сваку цену да су што дуже на власти, а што даље од погледа јавности, и држави „незахвалних грађана” који никада нису задовољни, претворило се у чемерну драму обојену хумором од којег пречесто стоји кнедла у грлу, која се не може лако прогутати. Другим речима, Брешанов филм се креће од комедије ситуације до субверзивне драме с елементима апсурдне трагедије и назад, увлачећи у такав жанровски ковитлац и саму тему која је у својој суштини и веома озбиљна. Но, циљ је постигнут – Брешанов „Која је ово држава” је филм који тера на размишљање и на унутрашњу ретроспекцију свега што се у Хрватској (и не само у њој) недавно догађало и још увек се догађа.

Сама структура филма је комплексна, можда чак и прекомпликована за просечног филмског гледаоца, а њену основу чине три главне радње. Једна се бави депресивним генералом хрватске војске (Никша Бутијер) који сања о самоубиству. У другој је централни лик хрватски министар полиције (Крешимир Микић) који се приликом посете затворском комплексу Лепоглава закључава у спомен-ћелију политичких затвореника и не жели да изађе из ње (у том делу филма чак и хрватског бискупа убија гром). Трећа, која је у суштини и главна радња, бави се четворицом стараца (Лазар Ристовски, Љубо Јелчић, Мате Гулин, Слободан Миловановић) који са гробља на Мирогоју краду ковчег са Туђмановим посмртним остацима.

И тек ту настаје права запетљанција, јер ти старци, иначе очеви страдалих хрватских бранитеља, пред председника државе (Данијел Олбрицки, који у филму подсећа на Тита из млађих дана) постављају ултиматум: вратиће Туђманове остатке када им држава врати тела нестале деце. И генерал ће пред председника стићи са ултиматумом: неће се убити уколико председник укине Републику Хрватску, јер би тада његов живот имао смисла, пошто би се имао за шта борити. Ту је увек негде и премијер (Себастијан Каваца) као најтврдокорнија кочница свим могућим решењима...

Брешан нас уводи у свет разочараних ратника, разочараних грађана и бескрупулозних политичара (опет не штеди ни цркву) и у том свету у којем је само појединцима добро, готово „монтипајтоновским” геговима пласира и своју критичку мисао и ствара слику друштва у којем доминира разочарење. Тај преовладавајући осећај шири се и на регион – украден је у филму и Милошевићев ковчег, Изетбеговићев је „поштеђен”, али се он помиње у адекватном контексту. Очеви синова погинулих у рату, а да им се гроб не зна, нашли су се у филму „Која је ово држава” у некој врсти новог братства и јединства. Не, наравно, онаквог какво је некада у земљи Југославији постојало, већ братства и јединства у тузи, болу и разочарењу...

Сви главни, а међусобно укрштени прстенови радње шире око себе и неке своје концентричне кругове наговештавајући и да се тема може ширити на све стране. Можда је отуда у филму и ликова превише, без обзира што сваки од њих има своју функцију. Укључујем ту и ликове чланова владе у тумачењу продуцената филма Ивана Малоче и Маје Вукић...

Овај нови Брешанов филм (трећи у сарадњи са Матишићем), упркос својим манама, појавио се као право освежење на хрватској филмској сцени. Од свих његових филмова мени, као најдражи, остају и даље: „Како је почео рат на мом отоку”, „Маршал” и „Свједоци”.


Коментари0
01a70
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља