У Словачкој постоји веома јака и оправдана сумња да читава мрежа тамошњих локалних политичара и предузетника присваја пољопривредно земљиште како би добили субвенције од ЕУ, каже у ексклузивном интервјуу за „Политику” Памела Залеска, судија Специјалног кривичног суда Словачке.
Управо из тог разлога, према њеним речима, у току је кривични поступак против бившег члана словачког парламента.
На који начин се злоупотребљавају субвенције ЕУ и колико су честе?
Постоји много различитих начина у вези са злоупотребом субвенција ЕУ. Специјализовани кривични суд Словачке се суочава са кривичним делима која се углавном дефинишу као наношење материјалне штете финансијским интересима Европске заједнице. Преступници који чине та дела углавном раде по истом шаблону: смисле неки пројекат (обуке, додатно образовање за запослене или унапређење вештина) и онда се претварају да се он спроводи, а у ствари ништа од тога не функционише. Субвенције се одобравају на основу имплементираног пројекта, који је такав само на папиру. Судски поступци који се воде због поменутих кривичних дела, углавном се завршавају изрицањем пресуда маргиналним члановима организованих група. Главним кривцима се не суди.
У јуну ЕУ је прошле године основала групу за праћење владавине права и борбу против корупције у земљама које су њене чланице, а нарочито за праћење у Словачкој и на Малти. Шта брине ЕУ када су у питању ове две ствари?
Могу да претпоставим да је то због убистава словачког новинара Јана Куцијака у фебруару 2018. године и новинарке Дафне Каруане Галиције у октобру 2017. године на Малти. Куцијак се последњих неколико година усредсредио на прикупљање информација у вези са неколико сумњивих пословних операција, посебно оних које су се тицале великих државних субвенција или субвенција из ЕУ. Такође, било је сумњивих група, изузетно богатих људи за које се веровало да их штите високи државни званичници како би избегли кривично гоњење. Важно је нагласити нешто што сви морају да разумеју – ниједан суд се никада не бори против корупције или организованог криминала. Та борба је искључиво у надлежности органа за спровођење закона који имају велику одговорност за његово поштовање и за подношење предмета суду. Након тога, дужност суда је да одлучи да ли је кривично дело почињено или не.
Колико је у Словачкој распрострањена пореска евазија (избегавање плаћања пореза)? Ко су најчешћи осумњичени, односно окривљени за ово кривично дело?
Имајући у виду чињеницу да радим као судија Специјалног кривичног суда и да правни оквир дефинише да наш суд води поступке само у кривичним предметима у којима штета прелази 6.650.000 евра, тешко да вам могу дати тачан број кривичних поступака који се директно односе на пореску евазију. Има много покушаја да се прекрши закон на овај начин с обзиром на то да постоји велика група предузетника који се стално и систематично труде да се обогате или извршењем кривичног дела пореске утаје и евазије у области доприноса или, пак, пореске преваре неплаћањем пореза и доприноса. У том контексту постоје многи пропусти пореских органа чији су запослени често саучесници починиоцима кривичних дела, јер иначе чињење ове врсте злочина не би било могуће.
На који начин се, на основу ваше судске праксе, пере новац у Словачкој?
Учиниоци кривичних дела прања новца су најчешће крадљивци луксузних аутомобила које продају, препродају или растављају у делове, а затим их продају. Новац се пере и на друге начине код којих сам изворни облик преваре може да буде било шта друго, на пример некретнине, земљиште и зграде, роба... Колико ми је познато, у Словачкој до сада није било ни политичара, ни функционера, ни носилаца јавних функција који су били окривљени. Чак их нема ни међу онима против којих су вођене истраге. Јасно је наравно да су, ако их има, највероватније починили кривично дело прања новца преко посредника и то је главни разлог што је готово немогуће политичара или носиоца јавних функција ухватити у овом кривичном делу.
Шта бисте рекли након упоређивања српског и словачког правосуђа?
Словачко правосуђе је прошло кроз неколико реформи усмерених на јачање независности судија и чврсто успостављање система судске заштите. Очигледно је то захтевало темељно прилагођавање основних принципа и правила који се сматрају природним стандардима ЕУ и њеним државама чланицама. Српско правосуђе ће морати да створи задовољавајуће услове да би судије биле у могућности да заштите људска права и слободе и да гарантује њихово поштовање. Правосуђе треба да остане независно, непристрасно и снажно, гледајући са материјалне и кадровске тачке гледишта. За постизање овог циља, требало би обратити пажњу на одговарајуће законе, усвојити оне који имају за циљ олакшавање поступака у највећој могућој мери. Штавише, требало би водити рачуна о процесу избора судија способних да примењују законе.
