среда, 12.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 28.04.2019. у 18:00 Борис Јашовић
ПОГЛЕДИ

Грађанска непослушност

У Београду се већ неко време грађански активисти супротстављају градитељским подухватима градске власти. Сеча дрвећа на Ушћу и у Улици 27. марта, радови на Калемегдану како би се изградила гондола за превоз туриста, раскопавање центра града, само су неки од поступака градске власти који су послужили као повод за грађанску непослушност. Реч је о поступцима грађана који обухватају уклањање заштитних ограда око градилишта, блокирање улица џаковима соли, одбрану дрвећа властитим телима, што грађани иначе чине у развијеном и цивилизованом свету не би ли искористили демократско право да буду непослушни. Јер, ма колико то чудно звучало, грађанска непослушност је саставни део демократије.

Но, будући да у Србији мањка дијалог у којем би се о крупним темама дебатовало путем сучељавања аргумената за и против, потребно је баш због тога одговорити на најмање два битна питања. Имају ли грађани право на грађанску непослушност? И да ли градска власт има обавезу да пита грађане шта мисле о радикалним потезима које она планира да спроведе у главном граду?

Кренимо најпре од одговора на потоње питање. Очигледно је да градска власт сматра да нема обавезу да пита грађане за мишљење о ономе што намерава да чини за време трајања свог мандата, јер полази од премисе да су избори на којима је добила подршку (једног дела грађана), довољан извор легитимитета за све оно што планира да ради до наредних избора. Па ипак, овакве премисе су погрешне, будући да се легитимитет непрестано мора налазити на провери – под будним оком јавности.

За разлику од легалитета који је неупитан пратилац власти, барем до следећих избора, легитимитет власт може изгубити у било којем тренутку свог мандата. Уосталом, замислите (хипотетички) власт која након две године коренито промени политику којом је победила на изборима и тиме изазове отпор грађана који су ту исту власт бирали. Јасно је да таква власт не може имати легитимитет да у наредне две године ради шта јој се прохте јер је изгубила подршку грађана, премда се сам легалитет на којем она и даље почива не доводи у питање, пошто снагу вуче из претходног изборног тријумфа.

Па уколико је до сада градска власт у Београду направила неколико киксева (рушење објеката у Савамали, преплаћена новогодишња јелка, нерезонски раскопане улице главног града, сумњиви тендери за празничну расвету, нерационална сеча дрвећа, рушење дела калемегданске тврђаве због изградње гондоле, превоз опасног терета трасом БГ воза испод центра града…), и уколико су такви поступци градске власти изазвали реакцију грађана, онда је упитност њеног легитимитета сасвим оправдана. И тим више градска власт има обавезу да проверава мишљење грађана о свим поступцима које планира да спроводи у наредном периоду.

А ако то, пак, није случај – онда грађани имају апсолутно право на грађанску непослушност. И то је уједно одговор на прво питање постављено у овом тексту. Наиме, још је Американац Хенри Дејвид Торо у 19. веку писао о праву грађанина да буде непослушан. Касније ће првак слободарске мисли 20. века Џон Ролс наставити да развија тему права грађана да буду непослушни. Тако је према Ролсу потребно испунити три базична услова да би се грађанска непослушност сматрала легитимном активношћу у демократском друштву.

Најпре, потребно је да постоји очита неправда која ће изазвати реакцију грађана. Затим, потребно је да су се претходно сви остали облици протеста показали неуспешним. И на концу, неопходно је да грађанска непослушност не угрожава опстанак заједнице не доводећи у питање права трећих лица.

По свему до сада виђеном, чини се да су сва три Ролсова услова за оправданост грађанске непослушности у Београду испуњена. А то онда значи да градска власт доводи у питање основне принципе демократије када грађанску непослушност поистовећује са вандализмом. Такво етикетирање не доприноси општем добру заједнице и једино може водити продубљивању друштвене кризе – никако решењима која би користила заједници. Пре свега грађанима главног града који с правом захтевају да их власт пита за мишљење о стварима које их се тичу. Јер власт је сервис грађана и њен слуга покорни, док је свако извртање ове чињенице неприхватљиво и довољно говори о карактеру система у којем пре животаримо него што живимо.

Социолог

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари3
2048a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боба
E сад интерполирајте то на Србију уместо само на Београд па ћете добити смислену анализу. Овако испада да су сви проблеми урбано београдске природе што је далеко од кључног узрока - самовоље већине власти без схватања да се влада увек уз сагласност људи укључујући и све надгласане и све мањине а не аутократски између два гласања на које се јелте данас код нас своди "демократија".
Vanja M
Poštovani autore, neke od pojava koje ste naveli (većina) a narušavaju legitimitet vlasti po vama su se dogodile pre izbora, poput rušenja u SavaM, a neki su neprovereni, a neki besmisleni (raskopavanje ulica recimo- svaka vlast to radi) tako da vam značajan deo argumentacije nije argumentacija. Sečenje stabala zbog gondole stoji recimo. Jesam uvek za kritiku vlasti, ona je tera na bolji rad ali smislenu.
Nestrahu
Gospodin novinar relativizuje pojam odgovornosti u demokratiji, jer ista mera mora da važi i za onog koji kvari, i onog koji popravlja. Godinama je deprimirajuće da kvariše dobijaju nagrade, a mediji to ne vrednuju. I najbitnije, kvariše uzurpiraju javni prostor nedozvoljavajući normalne aktivnosti neistomišljenika, bez ikakvog moralnog odgovora. Ako je to ta građanska neposlušnost, onda je sloboda predaleko. I novinari su predaleko!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља