четвртак, 24.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43
БЕЛЕШКЕ С ПУТА Печуј

Место сусрета пет народа и пет вера

Један од најлепших градова Мађарске заблистао је у пуном сјају 2010. године као европска престоница културе, кад је, поред осталог, део новца уложен и у изградњу нове српске православне цркве
Аутор: Александра Мијалковићнедеља, 28.04.2019. у 14:00
(Фотографије Пиксабеј)

Историјске везе Печуја са Србијом сежу далеко у прошлост. Има у тој причи и победа и пораза, и величанствених и мрачних тренутака, па ипак, овај очаравајући панонски град, можда један од најлепших у Мађарској, постао је посебно занимљив нашим људима тек 2010. Тада је проглашен за једну од три европске престонице културе.

Дотле је био мање-више занимљива „тачка за разгледање” на маршрути аутобуса којима су главна одредишта биле мађарске бање и тржни центри, а онда су се паре Европске уније великодушно улиле у печујску касу, одакле је плаћена не само обнова фасада, тргова и улица него и изградња цркава – а међу њима се нашла и српска православна.

Печуј, који се и раније одликовао упечатљивом архитектуром, разноврсним културним садржајима, неговао уметност и толеранцију свих врста, тада је постао још привлачнији странцима. Отмени старински хотели, кафане и кафићи са шмеком прохујалих времена, али и савременом удобношћу и понудом (и приступачним ценама), па споменици, шеталишта, близина бања – све је то учинило град неодољивим, нарочито за викенд-посетиоце из околних земаља.

Медитеран у Панонији

Лепо време је утисак додатно побољшало и под блиставим пролећним сунцем, у тек озеленелим парковима постаје очигледно да су у праву житељи Печуја, који тврде да ту влада блага средоземна (микро)клима. Борови, цвеће, неко издашно жбуње и ваздух који мирише на Медитеран – а мора нигде! Наоколо плодна равница, њиве, воћњаци и виногради, у даљини планина Мечек.

Са главног пута ка централном градском тргу скрећемо у уске споредне уличице, залазимо у пролазе привучене неким „ускршњим” излогом или антиквитетима, мирисом хране, необичним терасама тајанственог китњастог здања... И свуда је све „под конац”. Нигде баченог папирића ни опушка, нигде започетих, па заборављених грађевинских радова. Мало је вероватно да су у питању строга казнена политика или огромне плате комуналаца. Људи, једноставно, воле и чувају свој град.

А ти људи су, иначе, припадници пет народа (с поносом примећујемо да су међу њима и Срби) и пет вероисповести – католичке, православне, протестантске, јеврејске и муслиманске. Неки кажу да о томе сведочи и српско име града из 18. века – Петоцрква (исто су га, на свом језику, звали Словаци, Чеси и Немци), мада оно, у ствари, потиче из деветог века, од средњовековног латинског назива Quinque Basilicae, у преводу Пет базилика, и не односи се на број религија већ на број староримских храмова из којих су локални неимари узимали материјал за градњу својих цркава.

Много историје на мало квадрата

Име Печуј (мађ. Pécs) први пут се јавља у документима 1235. у облику Печут. Од 10. века Мађари су га учинили седиштем барањске епископије и центром ове области – ту су, рецимо, основали 1367. свој први универзитет. Печуј је и данас административно седиште мађарске Барање.

Они који су га једном градили, други пут су га рушили и пустошили, поред осталих и српска, босанска и хрватска војска, а 1521. године и Мустафа паша. Битка код Мохача 1526. означила је крај мађарске и почетак турске власти над Печујем. Тада су многе хришћанске богомоље претворене у исламске, а на месту цркве Светог Бартоломеја у центру града подигнута је велелепна џамија Гази Касим паше. После 143 године она је постала место хришћанске молитве: уместо муслиманских ознака стављен је на куполу крст, а поред храма су постављене реплике три звона из првобитне католичке цркве.

Османлије су у Печују отвориле турска купатила, медресе и велики базар... А онда је, средином 17. века, у град упала војска Николе Зрињског, опљачкала га и уништила све оно што је од средњовековних здања претекло Турцима. Ни хабсбуршка монархија није била милостива према Печују, разоривши га 1686. у свом освајачком походу.

На остацима некадашњих зидина средњовековне тврђаве, капија палата богатијих хришћана и, касније, минарета и хамама, крајем 19. века су војници и њихове изабранице почели да остављају „катанце љубави”, какве сад виђамо свуда по Европи, као залог да ће се ратници живи вратити кући, а да ће их девојке чекати. Овакве „закључане љубави” су и данас омиљене код младих становника Печуја (а и многобројних туриста). Градске власти су им, додатно, на располагање дале и металну конструкцију у парку, поучене искуствима из света, где су, под оваквим теретом, пале многе ограде и мостови.

Обилазећи знаменитости Печуја, стигли смо и до највише тачке града, Катедрале Св. Петра и Павла, где је најлепши панорамски поглед. Место је, додуше, изабрано из других разлога, безбедносних. Одатле се пут спушта до манастира Наше госпе, увек отвореног за све намернике и потребите, па нас враћа на главни трг, поред величанствене синагоге, Градске куће, зграде Опере и позоришта...

Српско наслеђе

Врзмајући се око споменика разним важним личностима које су допринеле слави Печуја, чујемо снажан женски глас како о дотичнима испреда причу – на српском језику. Заинтересовани, умешамо се у групу, а кад је уследио позив водича (сазнали смо да се ситна, а гласна девојка зове Ана Јечменица и да је из Београда, специјализована за „културни туризам”) за посету српској цркви у Печују, са захвалношћу смо се придружили.

Већи део приче о српској заједници у Печују Ана је испричала на путу до српског православног храма Светих Андроника и Јуније, а од оца Милана Ерића, који нас је ту дочекао, чули смо остатак. Црква је, дакле, подигнута 2010. на иницијативу једног од чланова мађарског Парламента, рођеног у Печују, који је сматрао да би део средстава намењеног „европској престоници културе” требало да буде искоришћен и за ову намену. Помоћ је стигла и из Војводине и Србије.

– Црква је реплика ранохришћанске базилике Светих епископа из Пореча, са којим, иначе, Печуј дели климатске услове. На овом месту се раније налазила стара дрвена црква, али је временом пропала, па смо имали само капелу. Најзад, после 105 година имамо и свој храм, где долазе не само православни Срби, којих је у Печују око 300, већ и други православци, Румуни, Руси и Бугари, који овде немају своје цркве. Негујемо култ Св. Стевана Штиљановића, који је дошао у Печуј из Паштровића да брани Србе. Хтели бисмо да овде буду његове мошти. О њему кружи и једна легенда. Наводно је чувени Амир паша на његовој руци видео исти прстен какав је и сам носио од детињства, што је значило да је и он, јањичар, пореклом из Паштровића – приповеда отац Ерић.

Поред цркве је смештена галерија са вредном српском регионалном црквеноуметничком збирком – иконама и другим православним уметничким наслеђем из 18. и 19. века сачуваним у Барањи.

Наш домаћин нас подсећа да је, међу значајним личностима које су потекле из Печуја, и чувени сликар Петар Добровић, а Ана Јечменица прича да је 1921. године, након што је Тријанонским миром област Барање одузета Србима и враћена Мађарској, он изабран за председника самопроглашене Барањске републике у Печују на великом народном збору. Ова држава, која је постојала само на папиру и није добила подршку Краљевине СХС, потрајала је свега неколико дана, од 14. до 21. августа, али је још дуго остала симбол последњег отпора разочараног и изневереног народа.

Превише историје у граду са једва 160.000 становника – петина су студенти најстаријег универзитета у Мађарској – отерало нас је из Печуја у оближњу Харкањ бању и њене вруће сумпорне купке. Лековито пливање, не дуже од по петнаестак минута, у два отворена базена и једном затвореном, и весело бањање у џакузију (ко хоће може да добије и „специјалан третман” у огромним кадама за које не знам тачно чему служе) допунили смо, пред повратак у Србију, изврсним сладоледом.

Жолнај керамика

Печуј се нарочито поноси својом фабриком керамике, коју је 1853. основао Миклош Жолнај, али је прославио његов син Вилмош, поред осталог, увођењем нових материјала које је сам осмислио, као што су еосин и пирогранит. Украсни предмети, архитектонски елементи, пећи, прибор за ручавање и сличне ствари, направљене са пуно маште, уметничког духа и врхунске занатске израде, донеле су породици Жолнај награде на светским изложбама у Бечу и Паризу и, наравно, богате муштерије. Музеј Жолнај у Печују на занимљив начин приказује историјат фабрике, али и самог друштва, технологије и дизајна у последњих век и по. Жолнај керамика, чије име је данас светски бренд, осим у Печују, може се видети, рецимо, на згради мађарског парламента у Будимпешти, на фасади хотела „Москва” у Београду и на Градској кући и фонтанама Суботице.


Коментари0
c3a4b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља