субота, 25.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Воли ме безусловно

У основи очекивања одрасле особе да је партнер прихвата без обзира на то шта она ради и како се понаша лежи манир родитеља да детету пружају љубав без дисциплине, што води формирању размажене и тешке личности
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 29.04.2019. у 08:00
(Фото: Пиксабеј)

Зар не би било лепо када би вас неко могао волети таквог какви сте, само зато што постојите – када би вас волео безусловно? Вероватно би сви желели такву љубав, али да ли је она могућа у стварном животу?

Појам „безусловна љубав” настао је као супротност појму „условна љубав”.

Педагошки трик

Добар пример условљавања љубави јесте одређени модел васпитања деце у коме се деци нуди дисциплиновање, али им се не показује љубав. Како је малом детету од две или три године најважније да ли га родитељи воле и прихватају, оно постаје несигурно уколико од родитеља не добије јасну поруку да јесте вољено и прихваћено. Такви родитељи застрашују дете да ће га одбацити ако не уради ово или оно, ако не буде овакво или онакво. Другим речима, они му постављају услов који мора испунити да не би било одбачено. Међутим, и када дете испуни услов, оно у том моделу васпитања не добије потврду да га родитељи воле, него, уместо тога, родитељи повећавају захтев који је потребно испунити да би детету показали љубав. Наравно да овакви родитељи воле своје дете, али они се одлучују да примењују овај „педагошки трик” како би из детета „извукли” његов максимум и како би на крају могли да буду поносни на успехе и постигнуће свог детета.

Резултат овакве педагогије, у којој се манипулише претњом одбацивањем, јесте личност која нема добру слику о себи, али се зато снажно труди да људима око себе покаже колико је вредна и продуктивна. Оно што је некада био родитељски услов и захтев који је требало испунити, сада постаје особин унутрашњи сопствени услов који она наставља да намеће себи како би „заслужила” да се не осећа мање вредно и недостојно поштовања и љубави. Унутрашња борба да се докаже лична вредност постаје мотив за спољашње успехе и постигнућа. Међутим, када особа није довољно успешна у том доказивању, постаје депресивна и склона разним облицима самодеструкције.

Када је постало јасно да условљавање родитељске љубави може постати основа за психопатологију, појавио се императив да децу треба волети безусловно и да им треба показивати такву љубав. Родитељи који су се одлучили да деци показују безусловну љубав суочили су се са проблемом дисциплиновања. Разлог је што мало дете сваки покушај дисциплиновања, дакле свако родитељско „не смеш” и „мораш” доживљавају као одбацивање и негацију љубави. Разлог за такав доживљај детета јесте то што оно не разликује себе од својих жеља и својих понашања. Када му родитељ осујећује жељу или када од њега тражи да се понаша на одређени начин, дете погрешно мисли да га родитељ не воли.

Када родитељи одустану од дисциплиновања детета, верујући да је само показивање „безусловне” љубави довољно, оно израсте у одраслу особу која „зна шта је права љубав” и која од партнера очекује да је воли на исти начин на који су је родитељи волели или је још увек воле. Она очекује од партнера да је „безусловно воли”, без обзира на то шта она ради и како се понаша. Она свако партнерово неслагање са њеним понашањем доживљава као одбацивање и нељубав, а затим то узвратно кажњава одбацивањем партнера. Њен захтев је јасан – воли ме такву каква сам или нећемо бити заједно!

Ако условљавање родитељске љубави прави претерано социјализоване и несигурне личности, а пружање безусловне љубави прави размажене и тешке личности, какву љубав треба пружати деци да би израсле у правилно формиране личности?

Непријатно, али исправно понашање

Решење је у прављењу разлике између детета као особе или бића, са једне стране, и његових жеља и понашања, са друге стране. Родитељска позиција „волим тебе, али не волим то твоје понашање” омогућује да се пружа љубав особи, али и да се од ње тражи да одустане од неког понашања или да почне да се понаша на начин који је исправан, иако детету непријатан. Мало дете једно време није у стању да схвати ову разлику, али када схвати да њега воле, али да не воле неке његове жеље и понашања, тада је направило веома велики корак ка свом будућем менталном здрављу и добрим односима са другим људима.

Како се родитељска љубав претвара у дететову љубав према себи, оно ће моћи и да воли себе, али и да увиђа своје грешке, да одустаје од својих понашања, као и да се прилагођава другим људима.


Коментари3
574f1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovana
Neće opstati ni bogati ni pametni, već oni koji umeju da se prilagode. Amin ❤
Petar V. Terzic
Cak i da je u stvarnosti moguca najtolerantnija bezuslovna ljubav- da se osobe vole onakve kakve jesu- moramo uzeti u obzir vremenski faktor koji donosi promene u njihovom ponasanju i menja same njihove licnosti. Dakle, ljubav je uslovna, ona se zasluzuje, jer ta najdublja ljudska emocija nema konstantnost privlacenja prirodnog zakona. Otuda Ajnstajn kaze: "Gravitacija nije kriva sto se ljudi zaljubljuju". Sto se tice odnosa roditelja i dece tu se radi o bezuslovnoj ljubavi, cistoj i nepotkupljivoj. Svoja deca se vole kada su dobra, ali jos vise se moraju voleti kada nisu dobra, jer su roditeljskom krivicom postala porocna (alkohol, kocka, droga..). Lazna je roditeljska dilema: uzeti stvari "cvrsto" u svoje ruke ili "maziti i prastati" deci. Postje dovoljno dostupne literature koja roditeljima na jasan nacin definise moguce odnose sa njihovom decom. Upornim, strpljivim, tolerantnim, principijelnim i doslednim roditeljskim ponasanjem moguce je positici veoma uspesan optimalan model.
Jovana
Kratko i kristalno jasno. Bravo Milivojeviću vi ste zaista prosvetitelj ovog naroda. Pohvale i Politici.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља