недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03

Амбасада Србије измештена из Триполија када су око ње почели оружани сукоби

Одлука о пресељењу наших дипломата у Тунис донета је након консултација свих надлежних институција, каже Вељко Одаловић
Аутор: Јелена Церовинапетак, 26.04.2019. у 10:44
Досадашње присуство у Либији било је неопходно: зграда амбасаде у Триполију (Фото МСП Србије)

Информације добијене са терена указивале су да су оружани сукоби могући и у делу Триполија у коме се налази амбасада Србије, што је могло да угрози безбедност запослених, каже за „Политику” Вељко Одаловић, генерални секретар Министарства спољних послова, објашњавајући одлуку о измештању српске амбасаде из Триполија у Тунис. „Одлука о привременом измештању амбасаде донета је након консултација свих надлежних институција у Републици Србији, у светлу добијених информација и извештаја о погоршању безбедносне ситуације у овом граду и актуелних оружаних сукоба”, истиче Одаловић.

Отправник послова Градимир Гајић и званично се преселио у Тунис 21. априла. Дакле, одлука о томе да српске дипломате нису безбедне у Либији донета је три и по године после отмице и недуго затим и погибије двоје запослених у амбасади у Триполију. Тачно пре две године, живот је у саобраћајној несрећи изгубио и дугогодишњи амбасадор Србије у овој земљи Оливер Потежица. Иако је званична верзија била да је реч о саобраћајној несрећи, касније су се испредале разне приче у вези са околностима страдања нашег дипломате.

О томе зашто се толико дуго одлагало измештање амбасаде говори се и у извештају Радне групе МСП-а која се бавила околностима отмице Слађане Станковић и Јовице Степића, у који је „Политика” имала увид. „Изузетно динамична билатерална сарадња са Либијом, за коју је постојао наглашени интерес у претходном периоду, а посебно у ресору одбране и наменске индустрије, као и значајна српска дијаспора у Либији и потреба њене конзуларне заштите, били су опредељујући да амбасада Србије буде присутна у Триполију све време, односно током избијања и трајања либијске кризе од 2011. године све од данас”, стоји у овом извештају.

Интерес Србије илуструју, како се наводи, и чињенице из ближе прошлости. Наиме, током трајања кризе и након смене режима обављала се раније договорена испорука лекова компаније „Хемофарм” за Либију. Такође, школовање либијских студената на универзитетима у Србији наставило се свих ових година и „либијска дијаспора у Србији сматра се, после кинеске, другом по бројности. „Као сегмент у комерцијалној сарадњи више земаља у свету са новом Либијом заживели су и аранжмани за лечење либијских рањеника у иностранству”, стоји у извештају.

Зато је, између осталог, амбасада Србије остала присутна у Либији „као једна од мањег броја дипломатских мисија у периоду ’двовлашћа у Триполију’ и у периоду ’двовлашћа у Либији’, од јесени 2014. до јесени 2015. године”. Радна група коју је у фебруару 2016. године формирао министар Ивица Дачић и чији задатак је био да утврди околности отмице, а затим и погибије двоје запослених у амбасади, на крају извештаја закључује да „није било могуће тачно утврдити ко су били отмичари Јовице Степића и Слађане Станковић, као и којим су мотивима отмичари били руковођени”.

Разлог лежи у томе што Министарство спољних послова никада није добило званичан извештај надлежних либијских служби безбедности о околностима отмице, као што никада у Београд нису стигле ни информације из Америке, иако су тражене, о ваздушним дејствима оружаних снага САД у региону Сабрате, тачније на објекат у коме су, као таоци, били двоје српских држављана. Тако се слика о дешавањима у Либији, како се напомиње, склапала само на основу изјава амбасадора Потежице и материјала наше амбасаде у Триполију.

Извештај се детаљно бави догађајима и дипломатским процедурама уочи отмице, које, како се испоставило, нису испоштоване до краја. Службеници амбасаде врло често су путовали у Тунис јер су у тамошњој банци подизали новац намењен раду амбасаде у Триполију. Амбасада је имала генералну сагласност за та путовања (што није уобичајено у земљама где је ситуација регуларна јер се мора тражити сагласност за свако појединачно путовање), али су имали обавезу да Београд о путовању обавесте дан-два унапред. Кобног дана, 8. новембра 2015, када су Станковићева и Степић отети, у телеграму који је тог дана послат из амбасаде у Триполију стајало је да ће амбасадор Потежица боравити у Ђерби у Тунису из службених разлога, односно ради састанака са представницима дипломатског кора и могућих састанака са високим представницима легалне либијске владе. Међутим, у изјави коју је дао 2. марта 2016, како стоји у извештају, амбасадор је навео да је „требало да путује са породицом у Тунис”. Телеграм о састанцима, како се наводи, МСП је примио тек након киднаповања Станковићеве и Степића у Сабрати.

Чланови Радне групе питали су Потежицу и зашто од либијског Министарства спољних послова није тражена сагласност или најављено путовање, а амбасадор је објаснио да у периоду од 2012. до 2015. то никада није рађено, као и да то није радила ниједна друга амбасада.

У извештај је, на инсистирање Потежице, ушао и његов телеграм послат МСП-у 2. марта 2016, у коме се каже да је и МСП-у и надлежним институцијама у више наврата указивао да је отмица службеника амбасаде била добро испланирана и припремана дуже време. „Није искључио” ни могућност да је један од, како је рекао, „пробних балона” за киднаповање била и отмица аутомобила амбасаде у којем су се тада налазила три службеника, у јуну 2015, и то у релативној близини седишта либијске службе безбедности у кварту Сијахија. О овом догађају јавност није ништа чула до овог извештаја.

Радна група је констатовала да су сви пропусти били техничке природе и да суштински не би спречили отмицу Јовице Степића и Слађане Станковић, као и да нису последица намере, већ „објективно тешких и комплексних услова и околности у којима су деловали (амбасадор Потежица службује у Либији од 2009. Јовица Степић живео је више деценија у Триполију, а Слађана Станковић провела је десетак година на раду у овом ДКП-у)”.


Коментари2
d94fb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Azrael
Možete onda zamisliti kako je kod nas kada naši ljudi koji tamo žive i rade ni ne pomišljaju da se vrate.
Čiča Avalski
Slatke su pare u Libiji, znam, bio sam tamo ... zato ne dolaze, ... na kraju ćemo da im šaljemo avione da ih vadimo ...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља