четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Нина, Тина и Теодора са маслачком у коси

Три сестре, једна другој до увета, од фебруара месеца, кад су одузете родитељима, дате су баби и деди на старатељство
Аутор: Биљана Радомировићпонедељак, 29.04.2019. у 18:00
Девојчице са баком и деком испред куће у селу Кијавчиће (Фото Б. Радомировић)

Село Кијевчиће, Лепосавић – Пред крај часа смо у истуреном одељењу четвороразредне Основне школе „Лепосавић” у селу Кијевчићу, на северу Косова. Школа саграђена у прошлом веку некада је имала и стотинак ученика, а сада само троје.

У првом разреду су Нина и Тина Јовановић, близнакиње, у другом Кристина Савић из Кијевчића, одакле су и  близнакиње.

Учитељица Марина Мијајловић рече да ће догодине бити још првака, који су ове године у предшколској настави.

Завршени су часови, а ми са Нином и Тином, које су одскора житељи Кијевчића, села које се спомиње још у доба Немањића, крећемо до њихове куће, до које има бар три километра.

Ове девојчице, са млађом сестром Теодором, од фебруара  живе код бабе и деде, којима их је Центар за социјални рад из Лепосавића доделио. Одузео их је од родитеља.

„Плакале су све три”, замишљено, очију пуних суза, рече бака. Унуке је њој и мужу Радмилу (64) доделио Центар на старање. „Јесте ми син, али ни он ни снаја нису водили рачуна о деци. Није се знало кад је доручак, кад вечера, а деца су јела шта би нашла. Више су била гладна но сита. А у кући ниси имао где да се окренеш. Говорила сам им да се саберу, да се привију деци и кући. Није вредело”, замагљеног погледа прича Драгиња Јовановић (64), баба три девојчице.

Прича да је годинама говорила сину и снаји да „се сврте”, да брину о деци, али „они нису убирали”. „Стално сам плакала за децом. Узимали смо их често, више су овде боравили него у Лепосавићу. А Маринку и другом сину смо направили нову кућу. Нису морали кирију да плаћају, једино да зараде за децу. Богами, снаја није добро са здрављем. То је, ипак, главни разлог што су деца сада овде. Знам, није лепо, али причам истину”, у даху говори Драгиња, која ће „троје да чува док је жива”.

У кухињи врућина од заложеног шпорета, а напољу топао априлски дан. Мирише процветало воће.

Нина, неки минут старија од Тине, привила се уз нас, не проговара. У крило се трпа и најмлађа Теодора. Не проговарају!

Питамо за учитељицу, одлазак на рекреативну наставу… „Идемо Нина и ја, али ће морати деда да плати 950 динара. За једну ће школа да да паре”, озарише се близнакиње, лепе девојчице, сетних очију.

Никако нам се с памети није скидала мисао зашто то школа није регулисала. Мада, како нам је објашњено, у школи има три ђака, две ће ићи о трошку школе и агенције која организује излет, а за једну девојчицу ће морати да се плати. „Ето, и тих 950 динара нам је много. Примим 14.000 пензију, а најмање пет дам за лекове. А деца? Оне неће да једу к’о ми пасуљ и кромпир! Хоће саламу, неку чоколаду… А за то треба пара. Од социјалног динар нисмо добили. Кажу: ’Чекајте.’ А кад сам тражио кревет, донели војнички. Под њега мора два јоргана, како се дете не би преломило. Донели су и неки стари кревет и душек који су мољци појели и који је био толико прљав, да смо га бацили”, заплака се Радмило.

Тајац. Теодора се скаменила. Прилази деди, пропиње се да му седне у крило. Брише му сузе. Оне тешке, мушке.

Устаде Радмило, изађе под веранду.

Тад се и Драгиња заплака:

„Донели нам из ’Каритаса’ помоћ, али не можемо да се одужимо оцу Драгану, који је носио помоћ и док су деца била у Лепосавићу. Помаже гдегод чује да је неко у невољи”, говори Драгиња.

Излазимо, док се три малене цурице играју с Моником, љубимцем, црним псом који „није опасан”.

Нина, Тина и Теодора никад нису биле на мору. Нису отишле даље од Лепосавића. Знала им се релација. До Кијевчића, села подно копаоничких висова, или до села Гркаја, одакле им је мајка.

Трком дођоше. Биле испод куће, где се трешња расцветала. Носе нам букет маслачка. Нина један  заденула у косу!

„Ово је за вас. Ишле смо да вам наберемо”, срамежљиво нам пружи Тина.

На лицима осмех. Први пут откако их видесмо.

Ове три малене девојчице немају ормар да своје стварчице ставе, него су сложене на некој од столица. Немају ђачке торбе, фале им свеске, оловке, бојице... Много тога.

„Је л’ сте се ужелеле маме и тате”, излете нам.

„Да, и маме и тате”, погнуте главе изустише Тина и Теодора, која је упорно показивала цветић на глави. Нина је само ћутала.

Касније чујемо, мајку ове три девојчице сузних очију виђају по Лепосавићу. Отац девојчица некад неки динар сабере, кад га позову у шуму да сече дрва.

„Срећне смо код бабе и деде ”, у даху изговори Тина.

Није им помогао ни Црвени крст. Ниједна институција. Ниједна невладина организација која се „буса у прса”.

Код ових малених девојчица туга се види у очима. Али и бистрина која из оно мало речи избија!

Ко жели да помогне

Сви који су вољни да помогну Нини, Тини и Теодори, у некварљивој роби(храни), одећи, обући, играчкама, то могу да учине на адресу:

Драгиња Јовановић

село Кијевчиће

38218 Лепосавић

Пожељно је да се на пакету назначи „хуманитарна помоћ за Нину, Тину и Теодору” како би се избегле евентуалне потешкоће на интегрисаном прелазу Јариње, од стране косовске царине.

У току дана,најкасније сутра, даћемо и број жиро рачуна, како би они који желе новчано да помогну, то могли да учине.

Биљана Радомировић


Коментари8
4ee67
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marina Djurovic
I oca i majku svi viđaju kako MATAJU i po Lesku i po Leposavicu.Grle se,ljube,drže za ruke kao najsrećniji zaljubljeni par a ne klasične budale.Deca su sada na sigurnom...još odmah su trebala da budu zabrinuta kod babe i dede a ne da žive sa onim maloumnicima.Neka pomogne ko kako moze i koliko može.
Malisa milojevic
Radio bih pomogao ovo porodici. AOK je moguce dobiti , bilo Kakao Kontakt.
Milica Ristić
Napišite adresu da šaljemo pošiljke i žiro-račun za novčanu pomoć.
Mirjana Vrućkić
Zašto ne organizujete neku akciju pomoći? Verujem da bi ljudi pomogli prilozima. I ja sam jedn aod takvih koja bi rado pomogla.
Iva
Neka smo mi za Notrdam dali milionce ❤️

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља