уторак, 23.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:45

Три про­фе­си­је Ђор­ђа Вај­фер­та

уторак, 30.04.2019. у 10:03
(Фото Викимедија)

На­кон за­вр­шет­ка шко­ло­ва­ња у Пан­че­ву, ди­пло­ми­ра­ња на Тр­го­вач­кој ака­де­ми­ји (еко­ном­ски фа­кул­тет) у Бу­дим­пе­шти и сти­ца­ња пи­вар­ског зна­ња на По­љо­при­вред­ном ин­сти­ту­ту у Вајн­ште­фа­ну код Мин­хе­на, Ђор­ђе Вај­ферт је 1872. го­ди­не до­шао у Бе­о­град, где је од оца Иг­ња­та до­био но­во­са­гра­ђе­ну пи­ва­ру (са­да­шњи БИП) на Топ­чи­дер­ском бр­ду. На са­мом по­чет­ку, Ђор­ђе се опре­де­лио да за по­гон пи­вар­ских ма­ши­на ко­ри­сти угаљ. 
Са ру­дар­ским ин­же­ње­ром Вше­теч­ким 1873. го­ди­не отво­рио је руд­ник Ко­сто­лац. Имао је удео и у Си­кол­ском руд­ни­ку угља, а са Са­му­и­лом Мин­хом, вла­сни­ком руд­ни­ка угља Ртањ, ис­тра­жи­вао је на­ла­зи­шта у Бру­снич­ком по­то­ку. Ње­го­ва ру­дар­ска страст, ка­ко је у „Ба­шти­ни­ку”, го­ди­шња­ку Исто­риј­ског ар­хи­ва Не­го­ти­на на­пи­сао Не­бој­ша Јо­вић, пре­ти­ла је да пи­ва­ра на Топ­чи­де­ру бу­де „про­да­та на до­бош”, али спа­са­вао га је по­сло­во­ђа Арон, ко­ји је са­ве­сно упра­вљао пи­ва­ром. 
По­сле па­ри­ске из­ло­жбе 1887. го­ди­не, на ко­јој је под­нет и из­ве­штај ге­о­ло­га Фе­лик­са Хоф­ма­на о зла­ту Де­ли Јо­ва­на, Вај­ферт је од Вла­де Ср­би­је до­био две кон­це­си­је: кон­це­си­ју Св. Иг­ња­та (име по оцу) за ис­пи­ра­ње зла­та из Бе­ле ре­ке и кон­це­си­ју Св. Ане (име по мај­ци) за ру­дар­ску екс­пло­а­та­ци­ју зла­та на под­руч­ју се­ла Гло­го­ви­це, Лу­ке, Си­ко­ла и Са­ла­ша, на 250 хек­та­ра руд­них по­ља. Цен­тар ове кон­це­си­је, на ко­јој је Вај­ферт по­ди­гао руд­нич­ка и фло­та­циј­ска по­стро­је­ња, управ­не згра­де и рад­нич­ке ста­но­ве, био је на ме­сту зва­ном Ру­сман, не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­та­ра од Гло­го­ви­це. 
Упо­ре­до са екс­пло­а­та­ци­јом ове две кон­це­си­је, Вај­ферт је уз по­моћ сво­јих ру­дар­ских ин­же­ње­ра ис­тра­жи­вао и под­руч­је се­ла Бор. Са ме­ни­цом од пе­де­сет хи­ља­да ди­на­ра у зла­ту Вај­ферт је од Тр­го­вач­ке бан­ке у Бе­о­гра­ду до­био тра­же­ни из­нос нов­ца ко­ји је 1903. го­ди­не уло­жио у отва­ра­ње бор­ског руд­ни­ка, ко­ји је на­звао кон­це­си­ја „Све­ти Ђор­ђе”. Кон­це­си­ја је об­у­хва­та­ла 2.400 хек­та­ра руд­них по­ља, а Вај­ферт ју је убр­зо про­дао фран­цу­ској ком­па­ни­ји „Цом­паг­не Фран­ца­и­се де ми­нес Бор”, са осни­вач­ким ка­пи­та­лом од пет и по ми­ли­о­на злат­них фра­на­ка. Вај­ферт је за се­бе за­др­жао до­жи­вот­ну функ­ци­ју пред­сед­ни­ка управ­ног од­бо­ра, са се­ди­штем у Бе­о­гра­ду, а ди­рек­тор руд­ни­ка био је Фран­цуз Ал­берт Ло­ренс. Управ­ник руд­ни­ка био је Чех Фра­њо Ши­стек, а управ­ник то­пи­о­ни­це Бел­ги­ја­нац Ма­у­ри­ци­је Фор­ман. Се­ди­ште ком­па­ни­је би­ло је у Па­ри­зу, а иза ком­па­ни­је ста­јао је је­вреј­ски ка­пи­тал – Пол Ми­ра­бо и бра­ћа Пи­је­ре­ри. 
За­хва­љу­ју­ћи бо­гат­ству ко­је је сте­као као су­вла­сник бор­ског руд­ни­ка, Вај­ферт је по­стао по­знат у ме­ђу­на­род­ним фи­нан­сиј­ским кру­го­ви­ма, а био је, у два ман­да­та, 26 го­ди­на гу­вер­нер На­род­не бан­ке Ср­би­је.

Јо­ван По­по­вић, 
Бе­о­град

 


Коментари3
b21d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Александар Ђорђевић
Неколико допуна и исправки горњег чланка: После 1. Св. рата, банатски Немци Георг - Ђорђе Вајферт (1859-1937) и његов сестрић др. Фердинанд Грамберг (1878-1950) примили су српско држављанство и крсну славу св. Саву. Ђорђе је био близак с краљем Петром и престолонаследником Александром. Био је Истакнити члан масонских ложа Побратим, Шумадија и Југославија. Његов отац се звао Игњац, а не Игњат. Практиковао је у некадашњој манастирској пивари Вајенштефан, а не Вајнштефан. Он и сестрић су били велики добротвори. Фердинанд је финансирао и једну болницу за српске рањенике. Концесија за рудник бакра укључивала је и право на истраживање 6.500 ha. Рударско друштво су основали он, његов сестрић и француска банка Mirabaud, Paccard, Puerari & Cie. Тенденциозна напомена о “јеврејском” капиталу је произвољна, јер су сви сувласници банке и први председници друштва били француски протестанти. Друштво је угашено 1973. после наплате задње рате ратних репарација од укупно 42 милиона долара.
rtb bor
Индустријалац Ђорђе Вајферт је 1903. године отворио борски рудник, претеча РТБ Бор , а Благоје Спасковски је довео Комбината бакра, кримогеним и пљачкашким активностима, до амбиса пропасти. Како би остао рудник поклоњен је кинезима, а његов гробар ваљда ће испаштати своје грехове у некој установи затвореног типа.
артиљерац
Ваљало би,али ништа од тога.
Препоручујем 48

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља