субота, 25.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18

Панчевачка „Београђанка”

Урбанистички експеримент из 1974. године, ружњикави облакодер у епицентру града, „морао” је да надвиси до тада највише тачке вароши – торњеве Успенског храма
Аутор: Олга Јанковићуторак, 30.04.2019. у 15:18
(Фотографије О. Јанковић)

Она уопште није лепа. За данашње појмове није ни висока, ни велика, а што је „најгоре”, баш се никако не уклапа у панораму града на Тамишу још од времена пре равно четири и по деценије, када се последњих дана децембра 1974. године Панчево „поновило” још једном зградом из серије тако популарне социјалистичке изградње. И не би то било за причу да није реч о првом правом облакодеру у Војводини, а у епицентру вароши приземљуша и тек покоје вишеспратнице, махом на периферији града.

За адресу највишег стамбено-пословног објекта у покрајини одабран је ћошак Масарикове и Змај Јовине улице. Тада је уклоњено неколико приватних кућа на ободу некадашње Велике пијаце, која је у међувремену постала Трг Бориса Кидрича. Приземље и две основе правог „дива” у амбијентално-историјској целини саграђени су од бетона и цигле, те је ка небу нанизано осам на једној и 18 спратова на другој кули, по плану архитекте Станка Боровиншека, рођеног Загрепчанина, под вођством архитекте-конструктивца инж. Никице Рашајског.

„Веома сам поносан што сам од 1972. до 1974. године водио изградњу највишег објекта у Војводини, који је заједно с антенским стубом висок 68 метара, популарну као зграду СДК (Служба друштвеног књиговодства). Ова зграда и рад на њој био је пун изазова, јер је у Панчеву ницао први солитер – сваког четвртог дана по један нови спрат. Неки су две зграде прихватали, а неки не, али у оно време имати толики објекат у свом граду ипак је било нешто посебно”, причао је Рашајски, кадгод би га неко упитао за чедо соцурбанизма, које је једно време било честа тема полемика и међу стручњацима и у разговорима Панчеваца.

„Неки зналци архитектонске струке”, прибележио је Павле Васић у књизи „Уметничка топографија Панчева”, „били су пак мишљења да ту има и захвата који угрожавају основно језгро града модерном зградом монументалних димензија, која доводи у питање куће у стилу сецесије и еклектизма, мање прилагодљивих савременој архитектури”. Панчевце је пак поделила на једне, за које је овај пионирски архитектонско-грађевински подухват био пуко и неконтролисано додавање спратова, које само ружи уједначену, још од Марије Терезије, успостављену панораму града, и друге који су соцреалистичку лепотицу, доживели као знак напретка и „светле будућности”, а понајвише питање престижа.

Ко се и како досетио да у „највреднијој градској визури” – варошком парку – подигне ружњикави солитер и највиши објекат у покрајини „у оно време” и да ли је то значило да су о којечему, па и о урбанистичкој политици одлучивали власт и актуелна идеологија. Сведочења савременика кажу да је онако „с ногу” пала „историјска” одлука да се подигне модерна зграда, али не макар каква, већ симбол напретка, социјалистичке изградње…

„Када је зграда планирана, Градња је била у великој експанзији. Сећам се да је у општини уприличен састанак и у неформалном разговору постављено питање: која је највиша тачка града. Урбанисти су имали спреман одговор да су то торњеви Храма Успења Пресвете Богородице у нас јединствене православне цркве са два торња, који се уздижу у висину 48 метара. Тако је стручњацима сугерисано да би било добро да их ова нова зграда надвиси и да буде бар десет метара виша, а морам да напоменем да се Комитет није мешао у ову одлуку”, прича нам Миладин Станимировић, некада политички сарадник у општинском Комитету и одборник Скупштине општине.

Тако је солитер порастао за десет метара и са антенским стубом досегао 68 метара. Са те висине и за ведрог дана пуца поглед чак до Вршачког брега са кулом и на другу страну до Авалског торња, па и до нешто више, прве комшинице и панчевачке вршњакиње „Београђанке” – највише зграде престонице некадашње Југославије. Ове две архитектонске новотарије из седамдесетих година прошлог века имају још нешто заједничко – обе се налазе на угловима Масарикових улица и у обе изградње учествовало је некада реномирано панчевачко Грађевинско предузеће „Конструктор”.


Коментари1
93a1a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar
I šta sad? Da je nećete možda rušiti? Dodjite u Zrenjanin da vidite centar. Srušen je stari most 1969-e, sagradjen soliter vodotoranj koji se ne uklapa i štrči, sagradjena zgrada staklena Vojvodjanske banke koja bi se ukapala možda na Novom Beogradu ali ne u centru Zrenjanina pored austrijske arhitekture. Tu se sad ne može ništa.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља