среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:18
ИНТЕРВЈУ: СЛОБОДА МИЋАЛОВИЋ, глумица

Наш озбиљан духовни пад осећа се на сваком кораку

Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпетак, 03.05.2019. у 20:00
(Фото ЕПА/Ettore Ferrari)

Глумица Слобода Мићаловић празнике ће, по свему судећи, провести радно, будући да се приближава премијера представе „Лоренцачо” Алфреда де Мисеа, у режији Бориса Лијешевића, која ће бити изведена током маја на Сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта. Реч је о једном од најпознатијих комада француског романтизма, снажно инспирисаног делима Шекспира и Виктора Игоа, у којем Слобода Мићаловић тумачи три лика. Сценограф је Горчин Стојановић, костимограф Мариа Марковић Милојев, а композитор Ања Ђорђевић. У глумачкој екипи су и Марко Јанкетић, Бранислав Лечић, Милена Васић, Милан Марић, Миодраг Драгичевић, Петар Бенчина и Андрија Кузмановић.

Колико је захтевно бити јавна личност у овим временима? Која је ваша „мера за меру”?

Јавна личност ми све више звучи као погрдна реч, заправо ми и не прија, јер смо сведоци њихове најезде. Преко ноћи се постаје јавна личност. Никада ми то није ни био циљ. Жеља ми је била да се бавим квалитетно својим послом и да будем призната као глумица, ако је то могуће. Све остало долази уз целу ту причу о успешности. Читам разне коментаре, у смислу: овај глумац-глумица игра у свакој серији. Те овај уметник искаче из сваког фрижидера. Жеље су једно, а могућности друго. Моја „мера за меру” је ова како живим свој живот и како покушавам да водим своју каријеру, а то је пре свега квалитетан избор улога, опет кажем – колико је то могуће, јер и живим од овог посла. Дакле, квалитетном литературом, добрим сарадницима, добрим редитељима, партнерима пре свега. Не могу да останем слепа према целој ситуацији у којој се налазимо, да кажем да немам своје мишљење. Имам своје мишљење, које је јако лоше. Сматрам да смо доживели озбиљан духовни пад, који се осећа на сваком кораку.

У Холивуду више нема гламура, а он је био узор, диктирао филмску и менаџерску моду у Европи. Ко су, по вашем мишљењу, посебне персоне, појединци у свету сценске уметности?

Увек ћу се, кад је о филму реч, вратити Тарковском, Куросави, неким класицима, касније Алмодовару. Тим људима се заиста дивим, као и, рецимо, Емиру Кустурици, са којим сам имала прилику да сарађујем. То су људи који су цео свој живот уложили у уметност и некако им је филм заиста више од живота. С обзиром на то да сам снимала са Кустурицом, могу да посведочим да заиста у том тренутку када се ствара филм, кадар, улога – престаје реалан живот, на неколико сати и живимо нешто што је изван граница реалности. Не бих могла да не поменем и свог професора Предрага Бајчетића, човека кога се непрестано присећам, његових моралних начела, његовог приступа глуми, глумцу. Говорио нам је, рецимо, и то и данас примењујем у животу, да изнова и изнова себи морамо да постављамо високе циљеве, чак не ни на дугачке штапове, већ буквално из вечери у вече. И да је оно што је можда најважније – непристајање на компромисе.

Који су ваши снови, наде, стремљења у односу на актуелни тренутак живљења?

Тешко је у овом послу имати дугорочне планове, да уопште можемо да мислимо шта ће бити даље. Чини ми се да се од прошле године, када смо радили серију „Корени”, нешто преломило у мени. Реч је о снази, глумачком напону, могу нескромно да кажем да сам сада сазрела за неке озбиљне улоге, не само лепе драге миле хероине. Са том глумачком фазом је готово, то бих већ сместила у неку фиоку и врло радо бих на њу ставила катанац. Мислим да имам, могу да понудим много више од тога, тако се и осећам. Волела бих да добијем нову шансу, мада не могу да се жалим, јер репертоар и живот ме гурају на ту страну да сам задовољна. Са Коканом Младеновићем у наредном периоду радићу Шекспиров „Сан летње ноћи” у националном театру. Волела бих, рецимо, да радим Достојевског. Има толико тога што бих желела да изнесем на сцени. Прибојавам се да кажем, јер када нешто изговорим, то обично не буде. Ево, рецимо, улога Хасанагинице ми у овом тренутку пада на памет.

У филму и телевизији имате континуитет, у позоришту, рекло би се, мање. Случајно или не?

То се тако десило. Нисам то бирала. Десило се да више снимам било на филму или телевизији, али имала сам и пристојан позоришни репертоар, чак могу да кажем и да су улоге биле лепе. Некако, морам да признам, филм ме је брже и лакше прихватио, а код нас постоји та правда или неправда, не могу да судим о томе, да када вас етикетирају као филмског и телевизијског глумца много теже упливате у позориште. И увек сте под лупом да ли ви то можете, јер на филму је то другачије, мада ни сама не знам како је то лакше глумити на филму, али тако се то прича. Мислим да само људи који не снимају довољно тако мисле, као што људи који раде пуно у позоришту, а мање снимају, такође имају проблем да, када добију улогу, кажу: јао, ти си позоришни глумац, не знаш та средства.

„Лоренцачо”, прича о Фиренци из доба Медичија, написана у узбудљивим временима после Француске револуције, послужила је аутору као повод за промишљање о крупним темама његовог доба: смислу и сврси побуне, односа појединца према друштву. Зашто нам је ово дело данас занимљиво?

Потпуно је фасцинантно колико је снажна спона између овог комада, ове приче из доба романтизма, са актуелним тренутком нашег живљења. Колико се суштински ништа није променило, тако да нас се ова тема прилично тиче, не само политички, јер није нам ни био циљ да ово буде само неко активно политичко позориште. То апсолутно није мотив рада ове екипе и представе, али сам Де Мисе је још тада написао да смо сведоци како власт, политика, систем, урушавају и породице и људе и идеологију коју би неко желео да достигне. Јачина државе, систем који вам у сваком тренутку упливава у живот, стварност и разара породицу. Видимо и сами лом свакога понаособ и како власт утиче на њега. И шта се крије у човеку, порив који га води да постане славан, да остане запамћен.

Дело „Лоренцачо” бави се и кључним етичким питањима: где је граница људскости и шта се дешава кад се морална начела сударају са стварношћу? Шта се у том смислу променило од времена Медичија до данас? Која су морална начела данас на снази?

Много шта се променило, мада дубоко верујем да морална начела нису изгубљена. Желим, заправо, да верујем да су морална начела само успавана, и уплашена, негде сакривена. Ми смо мали, напаћени народ који се плаши и да каже шта мисли о нечему. То право, које нам је укинуто и укидано деценијама уназад, сада је негде достигло врхунац, зато и кажем да су морална начела успавана. Присетимо се нама не тако далеког времена, рецимо доба комунизма. То су неки идеали, исконски прави револуционари који су знали где и чему стреме. Млади људи који су имали идеологију, који су знали за ким и којим путем треба кренути. Прва асоцијација су ми Иво Лола Рибар и његови саборци, млади људи који су са 22, 23 године говорили по три-четири језика, школовали се по свету и ту своју памет, стицану тамо далеко, покушали да примене овде, са великом жељом да помогну свом народу. Дакле, нису остајали тамо негде далеко, где би били уљуљкани, већ су се враћали не би ли нешто покренули у својој земљи. И тада, сведоци смо и ми и наша историја, да је тај револуционар Иво Лола Рибар од стране политике био угушен, односно убијен. И та његова девојка Слобода Трајковић, и њихова јединствена, предива љубавна прича је симбол вредности и оданости. Нађите данас младу жену, можда и постоји, али је то права реткост, која ће да жртвује себе и своју породицу да би сакрила место боравка свог вереника.

Живите са многим ликовима у себи. Ко су ваше актуелне сценске јунакиње, будући да сваки глумац тумачи неколико улога у представи „Лоренцачо”?  Колико је деликатно трансформисати се у три лика у сат и по, колико у просеку траје представа?

Тренутно смо у фази да још опипавамо по мраку све те Де Мисеове ликове, покушавамо да их осетимо, препознамо. У представи „Лоренцачо” тумачим три лика: мајку Марију Медичи, најмлађу сестру Луизу и Вратара, дијаметрално потпуно различите улоге. Наравно да се лагодније осећам у улогама које су ми по годинама ближе. У овом случају најкомпликованије ми је да тумачим мајку. Имам већ искуство са улогама мајки, будући да сам у представи „Антигона” већ имала такав задатак. Међутим, овај концепт на којем истрајава редитељ Борис Лијешевић даје вам друге могућности: физички није толико важно, колико оно што изнутра треба да понудим: патња, чврстина те мајке, суровост према свом детету. Марија Медичи је сведок пропадања свог детета, а нема шансе нити снаге да му помогне. Она види да јој се дете урушава, али не може ништа да уради. Е, ту ми је можда рано да замислим како би било да ми дете клизи кроз прсте, а да не могу као живи песак да га савладам, нити осетим. Ту сам у великој борби са самом собом, коју ћу, надам се, савладати. Луиза је, с друге стране, девојка која због бахатости једног човека увуче целу породицу у крвопролиће између две фамилије. Прича је актуелна, јер и данас можемо да замислимо два београдска клана која нечију сестру таргетирају и преко ње уништавају ту породицу. Врло је занимљив задатак на којем тренутно истрајавамо у ЈДП-у, много је лакше да се кријете иза неког лика и костима и да говорите у нечије име. Овде проговарате из своје коже, али смиреност и умеће Бориса Лијешевића дају нам огромне могућности и слободе.


Коментари6
7311e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Mlada po godinama ali velika po ulogama ova glumica ali i građanin ove zemlje ima hrabrosti da javno osudi kulturnu klimu u Serbiji u kojoj se decenijama preko komercijalnih medija nameću nove standarde, društvo koje je ogrezle u NE kulturi i primitivizmu... Uostalom uključiteTV ili pogledajte naslove novina... ko to NE vidi ima problem sa dioptrijom.
Зорица Аврамовић
А како ви глумци видите своју улогу и задатак на заустављању тог духовног пада? Или је ваш посао само уметност ради уметности..?
Dikan
Neko pada, neko ne pada. Treba se usredsrediti na sebe, bez uopštavanja i izgovora.
Д. Збиљић
Сасвим тачно. Уместо да кренемо напред, ми срљамо озбиљно у мазадак у свим областима. По нашим свакодневним хвалама сами себи, испада да смо бољи од свих и перспективнији. Али, то су само пусти снови.
Milos miokovic
........ Sloboda je tako lepa'...... napokon neciji osvrt i razmisljanje a da to nisu Karleusa, Brena i majka Srbije(kako je nazva neko vece Lav Pajkic)Svetlana Ceca Raznatovic.....pa vi vidite sa kim bi provodili vreme u društvu.....
Ljudmila
Pa zar nije ta ista Svetlana Ceca Raznatovic, za lecenje Pajkicevoj majci Isidori Bjelici, donirala 20 hiljada eura?
Препоручујем 35

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља