уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:25
ЗАНЕМАРЕНА ИСТОРИОГРАФИЈА

Народни хероји у фабрикама Вермахта

Сведочанство пуковника ЈНА Дуја Башића, шпанског добровољца и партизанског првоборца, објављено пре више од пола века, подрива догме официјелне историографије о ангажману и доктрини КПЈ после слома Краљевине Југославије
Аутор: Милан Четниксубота, 04.05.2019. у 20:15
Југословенски комунисти у околини Барселоне 1938. године (Фото Википедија)

Многи шпански добровољци, истакнути чланови Комунистичке партије Југославије (КПЈ), они који су ратни слом своје земље дочекали у француским логорима, нису се пробијали ка окупираној Југославији већ су, по налогу КПЈ, отпутовали у срце Немачке, на рад у нацистичке војне фабрике.

Ову, за званичну историографију јеретичку а за јавност нестварну причу преносимо из публикације „Сплит 1941”, аутора Боре Леонтића, објављене 1960. године у Београду, у издању „Просвете”.

У овој књизи одштампано је и неколико сведочења партизанских првобораца па тако и прича Дује Башића, тада пуковника ЈНА (стр. 222-268).

После капитулације Француске, пише пуковник Башић, логорске власти на територији вишијевске Француске, пале су у равнодушност. Годину дана касније, после слома Краљевине Југославије, комунисти су били господари ситуације у логору, спремни за бекство. „Чекали смо само наређење”, каже Башић.

Директива за евакуацију стигла је крајем маја 1941. године. Око 40 комуниста провукло се опрезно, појединачно, испод логорске жице. Са фалсификованим исправама, без проблема прешли су границу између Петенове зоне и подручја под немачком управом.

Из Башићеве приче не може се дознати колико је оваквих група КПЈ послала на рад у Хитлерове фабрике.

Дујо Башић је већ 2. јуна стигао у Париз. Он сведочи да је међу бегунцима владала весела атмосфера: „Хитлерове снаге, скупа са талијанским, мађарским и бугарским, окупирале су и распарчале нашу земљу. Али ми смо се радовали јер смо поново кретали у борбу.”

Међутим, уместо да пођу према распарчаној Југославији, свих четрдесетак „Шпанаца” пријављује се за рад у Немачкој преко агенције „Арбајтсфронт”. Наш приповедач, Башић, саопштава то без икакве опсервације или трунке чуђења, с обзиром на наводну жељу свих да крену пут Југославије, „у борбу”. Једноставно, каже он, таква је била „инструкција”!

Чудио се једино да су посао добили без икаквих проверавања и уз врло површан лекарски преглед. Из логорске групе која је са Башићем стигла у Париз њих 35 добили су пропуснице на којима је писало радно одредиште: „Лајпциг, фабрика синтетичког бензина”. Остали су упућени на друге адресе.

Од „Шпанаца” који су се тад затекли у Немачкој а чија имена помиње Башић, чак њих петорица били су, после, генерали ЈНА са орденом народног хероја, а то су: Коста Нађ, Данило Лекић, Ратко Вујовић Чоче, Воја Тодоровић Лерер и Иван Хариш.

Пуковник Башић, такође, ништа не говори о инструкцијама за деловање у оваквој, стратешкој фабрици. Не спомиње могућу обавештајну мисију или планирање саботажа или диверзија.

Овај бизарни гастарбајтерски ангажман, неспорна колаборантска епизода борбених комуниста делује спектакуларно и надреално у светлу општих места званичне историографије у Србији.

Али, нападом Вермахта на СССР стиже нова инструкција, па Башић креће из Немачке у Југославију, четири недеље касније.

Захваљујући организованој мрежи партијских „јавки” Башић, преко Марибора, Загреба, Мостара и Сплита, долази почетком септембра до последње јавке, у Сињ, а одатле у село Врдово на Динари.

Задатак Дуја Башића био је оживљавање распаднутог сињског партизанског одреда и агитација с циљем да се комунисти инфилтрирају у српске устаничке јединице од којих неке већ месецима бију битке са усташама. Управо један такав, „брадати” одред био је у оближњем селу Сајковићу, са босанске стране Динаре, који је, још од јуна (то тврди Башић), водио битке са злогласним ливањским усташама.

Сајковић је био близу Врдова, а Ливно је било под јурисдикцијом ПК КП за Далмацију и Башић креће у своју „прозелитску” акцију коју описује без задршке.

Он настоји да придобије команданта устаничког одреда, тада већ прослављеног ратника Цвију Орашчића (право име: Цветко Пајчин) на препреден начин: „Тражили смо прилику да у његов одред опрезно убацимо наше људе и стално тактизирали да га што више вежемо за себе.”

Затим успешно наговара Орашчића да му се придружи („у циљу обезбеђења, као и због пропагандних разлога”) у пљачки хране из српског манастира Драговића. Башићев салдо те отимачине гласи: „Добили смо око две тоне кукуруза, сто килограма меда, три јунице, четири телета, нешто сланине, масти, шунке и сира!”

Стратешки циљ Башића било је одвраћање Цвијиног одреда од противусташких акција тако што ће га увући у борбу против других српских устаника и Италијана: „Требало је искористити прву прилику да га доведемо у сукоб, најпре с окупатором, а затим с четницима, да се с њима непомирљиво закрви!!!”

Сињски одред бројио је на крају 1941. године 36 бораца и, према причи Дуја Башића, није имао ни један једини борбени окршај те, устаничке године, ако се изузме једно случајно пушкарање са двојицом сињских усташких жандара.


Коментари9
cfa3b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar Petrović
SSSR i Hitlerova Nemačka su imali pakt o nenapadanju, koji je prekinut napadom Nemačke na SSSR. Verovatno je to uticalo na tu odluku, jer su se prijateljski komunisti u to vreme ponašali prema Nacistima koji su okupirali Kraljevinu Jugoslaviju
Леон Давидович
Нема ту ништа ново.Као што се зна Краљевина Југославија бранила је одлазај добровољаца у Шпански грађански рат у којем су фашисти помагали генерала Франка. Када се рат завршио Југославија је забранила повратак добровољцима па их је неколико стотина остало у логору у Француској. У мају 1941. по налогу КПЈ послати су у Немачку у радни логор Десау. Званично је тврдито да се тако рачуначо да ће се лакше пребацити у Југославију. Међутим могуће је да су имали и друге задатке као што је шпијунажа немачких фабрика. Наиме након пакта Молотов _ Рибентроп Немци су се жалили на праву најезду Совјета у немачке фабрике где су покушавали да сазнају што више тајни. Напад Рајха на СССР у КПЈ су протумачили да то значи пораз Рајха и да је тренутак за борбу и то је та значајна промена у политици. Како се понашала КПЈ од тренутка окупације то сведоче одлуке и документи које су тада доносили. Неки од Шпанаца као Коста Нађ били су некада војна лица, Коста је био завршио подофицирску школу.
Саша Микић
@Beogradjanin Schwabenländle Због тог ''великог пријатељства'' је за паљење Рајхстага био оптужен Георги Димитров, који је у то време био на челу средњоевропске секције Коминтерне и успут имао совјетско држављанство. Баш ''пријатељски гест'' оптужити ''најближе сараднике'' за чин који си сам учинио.
Препоручујем 6
Tasa
@Beogradjanin Schwabenländle “Bonn Berlin” Hajde bre covece ohladi. Prve zrtve Hitlera bili su komnsti, kojima su nacisti punili konc. Logore. Nisu ih hapsili samo u Nemackoj, vec i drugim evropskim zemljama, gde su njihovi agenti vrsljali ili su iih vlade tih drzava predavale Nemcima. Umesto sto guslate uvek istu pricu da ste citali nemackog pisca Remarka, ili i druge autore antifaste znali biste to. Ima dosta poznatih iz sveta poltike i umetsti kojisu zavedni Hitlerovim recima povervali da je ispravan, dok nije pokazao pravo lice i namere, Cercil i Tomas Man na primer, ali su kad su uvideli ko je okrenuli stranu. Da mozda i oni nisu saradnici Hitlera? Na kraju, konac delo krasi, Tito je autenticni antifasista, jedan od pobednika Hitlera, priznat
Препоручујем 20
Прикажи још одговора
nikola stojsavljevic
ludji covek od komuniste 1936,je toliko zaludjen da ode u tudju zemlju da ratuje u ime dolores ibaruri,,a sto se tice heroja ,oni sto su ostali dase bore u zemlji ili bar ostali su veci heroji od onih sto su pravili bombe i tenkove za nemce,,sve se izokrenulo
Dragomir Olujić Oluja
Da probam još jednom! G-dine Stojisavljeviću, te 1936. u Španiju je otišlo oko 1.800 Jugoslovena (i oko 35.000 ljudi iz drugih zemalja) – komunisti jesu bili najveća grupa među njima (oko 600) ali nisu bili ni većina (oko 450 je bilo anarhista i aktivista drugih, građanskih partija, a ostali su bili partijski neorganizovani). I, nisu išli da ratuju u ime Dolores Ibaruri nego protiv fašizma!
Препоручујем 38
vito
Веома занимљиво. Време је написати историју "Србија у Другом светском рату"?
Sotir Gardačić
Organizovan povratak "španaca" u okupiranu zemlju, prelazak Tita iz Zagreba u Beograd, početak građanskog rata i revolucije u toku ustanka.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља