субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:30

Руси подмлађују опустело село

После две деценије у планинском селу Бресник родило се дете, али су родитељи Руси досељени с далеког Урала
Аутор: Мирољуб Дугалићнедеља, 05.05.2019. у 12:31
(Фото М. Дугалић)

Краљево – После путовања разрованим и блатњавим путем, дугим десетак километара, од Ибарске магистрале па горе у брдо све до под саму планину Чемерно, стижемо у Дубочицу, заселак села Бресника. Тамо међу кошницама затичемо пчелара:

– Здравствујте. Менја зовут Миша. Как тебја?

– Нема потребе... Боље на српском. Ја сам Олег Козлов.

И тако ометамо пчеларски посао ради разговора са Олегом и његовом супругом Анастасијом, младим брачним паром. Они су у ову српску забит, остарело планинско насеље са тек десетак кућа стигли још 2013. године са источне стране Урала, из некадашњег Сведловска, сада Јекатеринбурга. Дошли су на препоруку пријатеља, али не сами већ са сином Дмитријем, који је сада петнаестогодишњак. Овде су породицу проширили, добили су још двоје деце. Дечаку, рођеном пре две и по године дали су српско име Светомир. Пре три месеца добили су бебу, поново дечака којег су назвали Ђорђе.

– Ову кућу, која је била напуштена јер власница живи у Београду, са десет хектара земље купили смо за десет хиљада евра. Иначе, градио је Саватије Радомировић, Србин солунац. Била је то некада бројна породица поштених и школованих људи. Кућа је славила Светог Ђорђа па отуда идеја да ми, нови власници, новорођенчету дамо име Ђорђе – објашњава Олег.

Ова беба је прво дете рођено у Бреснику у последње две деценије. Село је опустело и остарело. Од око пет стотина мештана сада их је свега 150. Просек година старости је изнад педесет, зграда основне школе је одавно закатанчена...

– Хоће ли се село подмладити – питамо Олега – можда дође још твојих земљака?

– Има неколико млађих породица и овде, али сви гледају доле у равницу и планирају селидбу. Видите, нема пута, нема школе. Кад пут није урађен за време Југославије тешко да ће и сада – тврди Олег и  додаје да му је школовање деце највећи проблем.

– Добро, наш најстарији син се школује, како ви овде кажете, дописно. Према руском програму, учи посредством компјутера па иде у Београд да полаже испите. Не знамо како и где кад ово двоје стигну за полазак у школу. Видећемо, можда се и ми преселимо негде ближе граду – кажу наши саговорници.

У учењу Дмитрију помажу родитељи, јер су обоје факултетски образовани. Олег је историчар, а Анастасија економиста, финансијског смера. Сада се у овој српској забити баве пољопривредом и сточарством али су због неговања деце морали да смање домаћинство. Недавно су продали краву и педесетак коза, а преполовили број зечева па их је тренутно 25. Ту су им сада и кокошке, патке, гуске...

– Имали смо педесет зечева – додаје Олег – па су јели сено као крава. Сада је овај број подношљив, а оволико оваца ћу и даље гајити, да се не затраве ливаде. Направио сам и велики чаир пошто морам да их штитим, јер овде има вукова – каже Олег.

Козлови имају и овећу башту коју су већ поорали мотокултиватором, ту је и млад шљивик, неколико стабала јабука, дуња, трешања...

– Печем ракију, шљивовицу, јабуковачу и трешњевачу. Има стабала са којих воће овде нико не бере, па ми питамо за дозволу и без накнаде га оберемо. Нисам баш љубитељ алкохола, али сматрам да је ракија боље пиће од вотке. Иначе, у Србији је и клима знатно блажа него код нас, где нам је Сибир близу. Али, нестабилне су овде временске прилике. Памтим, рецимо да је само 2015. година била баш добра. Било је оптимално и кише и сунца па је све родило и све смо убрали, ливаде на време покосили... Но, сав тај приход није ни тада био довољан па морамо да се ослањамо на дотације од родитеља из Русије, бар док се боље не снађемо. Шуму не сечем, немам трактор. У сваком случају, није исто, није приход исти од десет хектара у равници као у планини, а рад је овде тежи. Истина, нама је тешко и да живимо негде доле, где је бука, гужва... Но, видећемо – каже на крају разговора Олег Козлов, Бресничанин са Урала.

 Иако су по километар и више удаљене, малобројне комшије за ову породицу знају и пуни су речи хвале, тврдећи да су ,,радни, поштени и тачни” и сви додају да ће им бити жао ако крену у нову селидбу.

На крају разговора фотографишемо само део породице не желећи да беби прекидамо сан, а Дмитриј из Краљева још не беше стигао па се  поздрављамо рекавши:

– До свиданија. Спасибо.

– До виђења, нема на чему – отпоздравише Козлови.


Коментари29
6ddd4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa Stojcic
Sva nasa pusta sela ponuditi Rusima, Belorusima i Kinezima. Ima nade za nasa sela
Dor
Kakva je nevolja ovoga čovjeka natjerala da dođe živjeti tamo gdje je sav narod okrenuo leđa?! Živjeti i preživljavati pod ovakvim uslovima je zaista hrabrost. Zašto "borci" komentatori za naseljavanje tih napuštenih sela sami ta sela ne naseljavaju? Kretanje stanovništva je staro kao i samo čovječanstvo. Zar je potrebno nabrajati što je čovjeku sve potrebno.
dr
Неко мора попунити тај ненасељен простор српских земаља. Предлажемо да се населити милион маладих Руса у Србију, и то у крајеве где су села опустела. Дати им финансијску помоћ да започну послове по местима (градовима и селима) где је велики недостатак српског становништва. Боље они да се населе, него Авганистанци, Ирачани и Сиријци.
Danica
Politika je opisala istinu. Lično poznajem Olega i njegovu porodicu. To su jedni divni ljudi. Treba im dati podršku. Inače ja sam porasla u toj kući u tom selu. Završila školu iz tog sela, zajedno sa svojim bratom. U toj kući se živelo sve do smrti majke i brata 2013.g. Cela porodica je bila srećna. Oleg zaslužuje da bude srećan sa svojom porodicom, a meni je posebno drago što njegova beba se zove Đorđe.
Рус Михаил
@Игор Г. Ваша препотенцијо! Јел' Ви стварно мислите да све што Ви пишете је истина у последњој инстанци? Будите скромнији и не заносите се. И друго: мржња је јак отров. Пазите на своје физичко и ментално здравље.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља