недеља, 19.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:03

Породице у вихору рата

Дневник Наталије Аранђеловић из Првог светског рата пружа увид у свакодневни живот жена и деце у окупираној Србији, говорећи о дечјим болестима, селидбама, одласцима у школу, цркву, на пијацу
Аутор: Мирјана Сретеновићнедеља, 05.05.2019. у 23:30
Ни­ко­ла Аран­ђе­ло­вић (Фо­то Ар­хив Ср­би­је)

Ратне хронике често, и сасвим оправдано, величају добијене битке, подвиге, освојене тврђаве. Ређе читамо о томе како изгледа живот оних који су остали иза те војске: породица, мајке, жене и деца који их чекају или – не дочекају. Један такав дневник, на 400 страна, који је од 1915. до 1918. водила Наталија Аранђеловић (1884–1951), управо је објавио Историјски архив Београда.

Наталија је рођена у породици Бајаловић, од мајке Марије и оца Љубомира, пешадијског пуковника и ађутанта краља Милана Обреновића. Њен муж Никола Аранђеловић (1876-1963), на почетку Првог светског рата био је потпуковник, командир телеграфског одељења треће армије, од 1916. помоћник шефа телеграфа у Врховној команди, а после рата редовни професор на Војној академији. Имали су петоро деце: Предрага, Миодрага, Јована, Анђелију и Надежду, о чијим наследницима данас мало знамо.

Наталијин муж и браћа Драгољуб, Димитрије и Момчило су се, након слома Србије 1915. са војском повукли преко Албаније на Крф, а Наталија се са децом, мајком и сестром Радојком нашла у привременом избеглиштву у Ћуприји све до 1916. када прелазе за Београд.

Њена мемоарска грађа нам је потребна, примећује проф. др Милан Ристовић, рецензент књиге, како бисмо се „ишчупали” из оне чисто мушке војничке историје Првог светског рата.

– Ниједан рат није једнообразан и не завршава се на фронту. Његове последице су дубље, много теже и често заборав прекрије онај беспомоћни део становништва попут ове жене са петоро деце. Наталијин дневник преноси сваку дечју болест, стрепњу, страх због недостатак лекова, сва надања и све изгубљене наде у ситуацији у којој се нашла једна породица у вихору Првог светског рата – каже професор Ристовић.

Историјски архив Београда 1959. откупио је дневник од Наталијиног мужа, пензионисаног генерала Николе Аранђеловића, а приредили су га историчари Јелена Митровић Коцев, Марко Перић и Слободан Мандић. Они указују да дневник представља фантастичан извор о обичајима и навикама тадашње више класе. На једном месту у књизи Наталија рецимо пише: „Данас смо одлучили да у кући причамо само француски!”. И њен муж у писмима тражи да деца уче овај језик.

На­та­ли­ја Аран­ђе­ло­вић  (Фо­то Ет­но­граф­ски му­зеј )

Од Јелене Митровић Коцев сазнајемо да је Наталија похађала приватну школу Љубице Сладојевић за девојке из имућнијих породица, где је учила домаћинство, певање, вез, језике. Говорила је француски, немачки и енглески. Читала окупациону штампу и писала о међународним догађајима, бележила и лажне вести потекле из пропагандних извора, али и очајничких надања да је слобода близу.

„Шта ће бити са нама? Сутра треба Бугари да оду. Мађари су опет узели стражу. Аероплани лете. Неки високо, здраво високо, тако да изгледају као нека тица. То су, говори се, савезнички”, бележи Наталија Аранђеловић.

У дневнику она неретко коментарише временске услове забринута како ће они утицати на пољопривредне радове и количину хране. Посебно велики проблем била су дрва, око чије се набавке и потрошње планирало све остало. Страх од глади и хладноће је свеприсутан. Тако у Молеровој, где живи, прави кокошињац како би за децу било довољно јаја. Не преза да пише и о заплени свиња, што су чинили окупатори, наводно као резерву да би становништво у случају глади могло да опстане. „Данас нам пописали кокошке обе и пилиће. Свуда пописују стоку и живину, све ће нам однети”, наводи своје страхове мајка петоро деце. Цитира и једног официра: „Убијати вас нећемо, али ће доћи време када ћете ви један другог убијати зубима”.

У жељи да сазна исход рата Наталија прибегава и гледању у карте, па у писму мужу наводи: „Карте су рекле да ћеш ускоро доћи”, а муж је касније дописао: „Јесте, јесте, али за три године”. Пише и о осећањима према мужу и деци, о губитку мајке, положају жене у друштву.

Слободан Мандић помиње и готово филмске сцене када породица у Ћуприји позајмљује грамофон за дочек Нове године и Наталијине речи колико им та музика значи, док за разлику од њих Немци нису имали ни војну музику. „Видимо и њену религиозност и унутрашње молитве које води са свевишњим. Описује колико јој значи када је чула да  звоне звона у цркви и олакшавају јој страхове”, истиче Мандић.

Из бележака сазнајемо и да се дружила са тадашњим виђенијим породицама (Бајлони, Вагнер, Гођевац, Елезовић, Барловац...), али и о страним хуманитарним мисијама које су се трудиле да грађанима олакшају живот. Дневник доноси и јадиковање због немогућности да породица прода нешто од имовине попут сребрних кашика из времена Обреновића које су понудили једној енглеској грофици. Наталија продаје мужевљев капут, скраћује и крпи осталу гардеробу. Наложила је да се деци узме мера за ципеле, али два броја веће...

Када јој није све по вољи, овако се оглашава: „Данас сам просто несрећна. Здраво сам нерасположена, јер не чујем добре вести. Биће глади. Брашна, кромпира, шећера нигде нема! Зар да гледам да ми деца гладују? Па ја ћу се од те мисли разболети!” Помиње и да прави џем од купина и „кува паприку за зиму”, док је за рођендан трпеза ипак богатија и на менију чорба од патлиџана, говеђи ђувеч и кох од гриза.

Професор Ристовић наглашава да Наталија Аранђеловић не верује ни добрим вестима о нашој војсци јер се и раније радовала па се испоставило да су биле лажне.

– Она критикује понашање београдских познаница које су ушле у везу са окупатором и каже да су „морално пале”. То је тема о којој није смело да се говори како би тај велики ратни раздор и ожиљци некако били залечени – наводи овај историчар.

Занимљива је и њена опаска: „Не могу да се измирим да једну Немачку не могу да сломију четири велике силе! Шта раде? Да ли је могуће да морамо ми пропасти? Боже, Боже, како је нама тешко и за нас жалосно што морамо оволико трпети и бити право робље...”

Када су се поново срели Наталија и Никола Аранђеловић то не сазнајемо из бележака. Последња страна дневника посвећена је дану ослобођења када је Наталија дала деци да понесу заставе савезника.


Коментари2
b97de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa Stojcic
Moja prabaka ostala je udovica 1915. sa osmoro dece.Posle rata vlast K. Aleksandra htela je da joj oduzme imanje zbog duga za porez...Kakve muke jedne samohrane majke i udovice Mitre Popovic iz Donjeg Milanovca
Vanzemaljac iznad Balkana
Oj Stojce..
Препоручујем 0

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља