Драмска уметница Светлана Бојковић овогодишња је добитница Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе за 2019. годину. Вредно признање, које се састоји од статуете Јована Стерије Поповића, дипломе као и новчаног дела, Светлани Бојковић биће уручено 26. маја на отварању овогодишњег 64. Стеријиног позорја у Новом Саду.
Актуелне празнике Светлана Бојковић провешће у Ријеци где ће бити члан жирија овогодишњег 26. Међународног фестивала малих сцена. Наша саговорница увелико се спрема и за наставак снимања серије „Пси лају, ветар носи” Радоша Бајића, као и новог телевизијског подухвата Синише Павића „Јунаци нашег доба”.
Прича о глумцима је и прича о друштву њиховог доба и ономе шта се дешава у њему. Колико времена, труда, емоција треба уложити да се добије овакво признање?
Читав живот, јер у мом случају то је пола века глуме. Ово је велика награда која ме је јако обрадовала. Нисам током каријере много пута гостовала на Позорју, зато ми је ово признање још драже. Мислим да је требало да добијем Стеријину награду за глуму, било је то истина јако давно, 1978. године за Нушићеву „Пучину” и мени драги лик Јованке. Нисам је добила. После је све некако ишло својим током. Знате како је то у свету театра, треба најпре да се догоди представа која може да буде селектована, да улога буде таква да буде виђена за награде…
Прошле године обележили сте пола века глуме. Шта сте све сместили у свој кофер успомена током протеклих пет деценија?
Кад се окренем унатраг не знам кад пре је прошло то време, чини ми се да је пролетело. С друге стране, шта је све стало у тих 50 година? Садржај је огроман, био је то динамичан и испуњен живот не само кад је реч о глуми, него и о целом мом животу. Много тога се у њему десило. Могу само да кажем да сам задовољна и да се никада нисам покајала што сам кренула овим путем јер глума није само мој посао, она је мој живот. Наравно, нормално живим изван тога, идем на пијацу, у набавку, али једноставно када имате ту искру у себи она вас тера да је непрестано брусите, радите на себи што нисам престала и мислим ни да нећу престати све док ме здравље држи и служи.
Током каријере остварили сте бројне улоге како у позоришту, тако и телевизији и филму. Сваку своју јунакињу волели сте на свој начин, али које су вам је биле најдраже?
Много сам волела ту Нушићеву Јованку у „Пучини”, као и улогу Вере у представи „Аудијенција и Вернисаж”, односно Мадам Сан-Жен, као и Белизу у „Ученим женама”. Не бих могла а да не издвојим и улогу Елизабете од Енглеске, као и телевизијски лик Жанке Стокић. Ту је и Живка Поповић, односно Нушићева „Госпођа министарка” коју још играм. Љубав према улогама траје све док их играш док си с том ролом унутра себе. Кад прође време сећаш се тог лика као нечег пријатног. Глумац не зна шта све у њему чучи док га лик који тумачи не испровоцира да отвара своје фиокице, своју душу, емоције и своје мисли. Својим јунакињама сам се давала несебично, уткала у њих део свог бића, а оне су ми враћале радошћу игре.
Колико је у глуми, уз знање и таленат, потребна и срећа?
Уз све таленте, дар, искуство морам да приметим да сам имала и зрно среће да још у младости кренем да играм различите жанрове. Да сам била смештена у један или два жанра вероватно не бих имала толико пуно посла и тај континуитет јер током каријере нисам ни имала паузу у свом раду све док је сама нисам направила пре шест година одласком у Хелсинки. Ако играте различите жанрове ви сте употребљиви и када уђете у неке године. Друго, рано сам почела да играм мајке. Нисам имала ни 40 година када сам прво на телевизији играла мајку, а одмах затим у представи „Конак”, у којој сам тумачила Наталију, мајку краља Александра, а син ми је, опет, био Борис Комненић. То сам интимно јако лако превазишла јер сам ушла у тај колосек на време, али кажем није са свим глумцима тако. Углавном, мој случај је много ређи.
Шта се деси када је глумац осуђен на чекање улога?
Уколико је глумац осуђен на чекање, ако не ради или недовољно ради онда настаје велика мука. Јер уметник који се бави глумом осећа у себи потенцијал који није искоришћен. Таленат је ђавоља ствар, он вас непрестано тера, зове вас да га не само трошите, него и да га брусите. Нерад ствара унутрашњи немир и незадовољство. Не мора то да буде чак ни губитак вере у себе, може да буде незадовољство што нисте довољно искоришћени, а осећате да можете да дате више. Понекад се то на жалост пренесе и на приватни живот.
Колико је тешко данас истрајати на путу истине? Шта је ваша највећа победа у глуми и животу?
Тешко јесте али слатко јер то вам даје унутрашњи осећај слободе који је драгоцен. Имати потребу за истином значи имати потребу за слободом и ако ви то остварите осећате се независним, без обзира на све. Унутрашња слобода по правилу иде са правим талентом. Сада је чини ми се много неслободних људи, можда је то било и раније, али није било толико видљиво. Наше време је у сваком случају лоше јер су критеријуми, мере вредности изгубљени, а само један мали проценат људи се држи моралних категорија. Све остало што видимо око себе је урушено и, што је најтрагичније, урушава се и даље. То је опасно за млађе генерације које стижу у смислу – шта ће њима бити узори. Да ли треба да уче или да купују, фалсификују дипломе, плагирају... Можда је моја победа то што толико трајем. Не могу рећи да сам то планирала, али када све саберем изгледа да је то нека моја победа, да толико дуго опстајем и да још увек радим. А у животу? То је код мене неодвојиво. У животу то је сазревање које ми се десило на време и самим тим у овим годинама проширило моје осећање независности и слободе.
Ваше млађе колеге знају да кажу да глума јесте најлепши хоби, а најгори посао јер се од ње „варљиво” живи.
Многе моје колеге имају право када то кажу. Лично немам такво искуство. Не бих рекла да је глума хоби јер је, понављан, она мој живот. Да ли се живи лоше од глуме? И да, и не. Рецимо увек сам од глуме живела исто у свим системима јер сам увек радила и, напомињем, велики фактор је имати среће. Важно је и каква си личност изван глуме јер вас публика која вас гледа, посебно телевизијска, прати и приватно, чита и слуша и ваше изјаве и ставове. Ви тако као јавна личност нехотично изграђујете и слику о себи код широке јавности. Живим у потпуно реалним координатама и у том смислу сам скромна, али нисам скромна у смислу да негирам себе, да сам инфериорна. Схватам где живим, које су наше реалне координате у смислу зараде, пласмана. Задовољна сам интимно и собом што сам увек давала свој максимум без обзира на то докле он досезао. Ко може боље широко му поље и ту нема сујете и незадовољства. Знам да увек може боље, али ја могу довде. И онда сам задовољна својим резултатима. То је заправо и мој покретач.
