четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:17
10 ПИТАЊА О ВЕРОНАУЦИ У ШКОЛАМА

Ако деца нису боља, узалуд образовање

И у Европи је заступљена верска настава, а присуство најмлађих у јавном и црквеном животу и на богослужењима потврђује оправданост увођења верске наставе и у наше школство
Аутор: Драгољуб Стевановићпонедељак, 06.05.2019. у 15:29
(Фотографије Д. Јевремовић)

Од како је верска настава, после полувековне паузе, уведена у српске школе као изборни предмет, имала је и своје поборнике, али и противнике. Ускршњи празници су добар повод да о њеном статусу у школама, предностима и манама чујемо став цркве, а наш саговорник је професор Богословског факултета у Београду, др Драгомир Сандо, који је и на челу Одбора за верску наставу архиепископије Београдско-карловачке и аутор књига и чланака на тему васпитања деце и младих.

1. Веронаука је уведена пре скоро 18 година у средњим и основним школама. Да ли су нове генерације боље од оних које су изучавале марксизам и васпитаване да буду атеисти?

Пре свега, да вам се захвалим што сте у години пунолетства за верску наставу у школском систему у Србији нашли за сходно да попричамо о овој важној педагошкој области. Да смо паралелно имали систем какав је раније био и овај садашњи, могли бисмо прецизније да одговоримо на ово питање. Успели смо ипак, додуше, не у потпуности, да будемо на висини задатака који су нам постављени. Имам обичај да на нашим скуповима кажем вероучитељима: „Ако нам деца и млади нису ни по чему боља са веронауком него без ње, узалуд смо бацили време и труд.” Но, сигурно знам да није тако. У многим срединама, породицама и на појединцима видан је траг образовања каквог нам препоручују верске вредности. Присуство деце у јавном црквеном животу и на богослужењима недвосмислено потврђује оправданост увођења веронауке или, лепше речено, „верске наставе” у наше школство.

2. Шта бисте истакли као аргумент у прилог остајања веронауке у образовним институцијама, с обзиром на то да и даље има оних који сматрају да јој је место у црквама, а не у просвети?

Опаске такве врсте долазе од недобронамерника нашег историјског памћења, противника духовног и етичког идентитета и других животних чинилаца. Они то говоре кроз личну призму, а са друге стране знамо да верска настава са својим богатим садржајем може чуда да направи, посебно у овим временима невиђених искушења. Верска настава има све могућности да ствара, уз помоћ других школских предмета, целовите, здраве и учене нараштаје. Никад осмишљени начин преношења доброг наслеђа није вишак. У многим срединама и данас имамо веронауку и при храмовима.

3. Један од аргумената противника веронауке јесте да то не доприноси толеранцији у друштву различитих вероисповести и да води до подела, односно сегрегације?

До националних несрећа је долазило зато што смо потирали оно што нам је било примарно и на вештачки начин се дистанцирали од нечега што нам је у природи. Верска настава, управо, доприноси разумевању наших различитости. Баш као што су теолошки семинари и симпозијуми на вишим нивоима. Постављено питање би било смешно да сте га којим случајем поставили у аустријским или немачким школама, где су све веће конфесије заступљене. Дакле, реч је о сасвим другим разлозима подела у друштву, а вероисповест је једна од најистуренијих и највидљивијих начина суживота.

4. Да ли у земљама Европске уније, у коју тежимо да уђемо, постоји веронаука у школама и како се деца васпитавају?

У више европских земаља обишао сам и упознао људе који се брину о квалитету верске наставе код њих. Недавно сам био у Грацу, у Аустрији, на једном саветовању са ког носим најсвежије утиске демонстрирања савремене веронауке. Зато ме и забрињавају они који оспоравају потребу верске наставе у нашим школама. Уместо да смо ми светски предводници из ове области, јер је наша црква хиљаду година, још од Светог Ћирила и Методија до пре век-два била једини носилац просвете у српском народу. Па, ако ни због чега другог, а оно из дубоког поштовања према њеној вековној бризи не би требало да се прља тај континуитет питањем њеног присуства у нашим школама. Дакле, у старој и традиционалној Европи и те како је заступљена верска настава. Од пре једне деценије и у Енглеској се вратио ранији начин верске наставе у школски програм.

5. Да ли свако треба да учи само своју религију или је боље да постоји предмет о историји различитих религија, како би се упознали и са исламом, будизмом, осталим хришћанским религијама...?

Заговорник сам да свако изучава своју веру, па ако постоји простора и воље, нека учи и другу. Изучавање других религија подржавам. То је ствар опште културе. Ипак, нелогично ми је да изучавам нешто туђе, а своје не знам. То вам је као са језиком у сопственој земљи: не знате српски, а изучавате хазарски. У неким теолошким областима изучавамо друге религије. Можда је то недовољно, али макар је елементарно. И увек у тим сусретима тражимо оно заједничко, а оно што нас раздваја, препуштамо научним сферама.

проф. др Драгомир Сандо

6. Да ли црква има замерки на начин на који се организује и изводи верска настава и има ли можда неки предлог како да се она побољша, с обзиром на то да сте и председник Одбора за верску наставу Београдско-карловачке архиепископије?

За ових осамнаест година мало се лутало са питањем статуса верске наставе. И ово данашње стање није најсрећније. Као чланови одбора, са седиштем у патријаршији, вршимо редован надзор над вероучитељима и решавамо искрсле проблеме. Подстичемо квалитет наставе кроз семинаре, али и ваннаставне активности, каквих има подоста у току године. У свему имамо подршку људи из министарства, али и педагошких институција које имамо у Београду. На разне начине меримо и премеравамо како да побољшамо квалитет верске наставе. У томе нам помаже наша отвореност према другим педагошким институцијама, лични афинитети, па и црквени медији, који су се појавили пре неколико година.

7. Колико има вероучитеља у Србији и какав им је статус у школама?

У Србији је око 2.000 вероучитеља, док је у Архиепископији београдско-карловачкој њих 270. Овом броју у Београду треба додати и тридесетак вероучитеља који су, по позиву, у настави, као замене. Сви су факултетски образовани. Имамо их повећи број са завршеним мастер-студијама, а неколико их је и докторирало. Тридесетак њих су и разредне старешине, јер су се наметнули радом и квалитетом, иако по слову закона то не могу бити. Имамо изванредне вероучитеље, који служе за пример и понос. Стотинак кандидата чека да уђе у наставу. Тешкоће ипак постоје и на терену. Вероучитељи истичу да често не знају чији су и коме више припадају. Црква их школује, предлаже Министарству просвете у влади РС и надзире њихов рад у школама. Држава их финансира, али они нису равноправни са другим учитељима и наставницима. Немају решен редован статус, него се уговором из године у годину продужава радна година.

8. Какав је однос цркве и директора школа, па и просветних власти, уопште?

Однос је сјајан. Кад кажете цркве, онда подразумевамо њен најистуренији део према школама, а то су управо Одбори за верску наставу. Компетентан сам да кажем своје утиске за Београд, где сам, из прве руке, задужен за те односе. Сви директори дубоко уважавају личност нашег патријарха Иринеја, који их једном годишње прима у зграду патријаршије и воде се, колико је то могуће за кратко време, разговори на важне теме. Иако је сусрет сведен на неколико сати, осећа се сјајна свечана атмосфера која траје таман до следећег сусрета. И са представницима ресорног министарства је однос изузетан.

9. Да ли ће веронаука постати обавезан предмет, а ученици добијати оцене?

Надати се! И то би био један видан знак озбиљности присуства овог предмета у школама. Оцена није најсрећније решење у настави, али бољег немамо. Избором да нешто хоћу, а нешто нећу, деци се негде у подсвести јавља осећај да чине они част верској настави, а не обратно. Дакле, није пуна свест важности овог предмета код свих иста.

10. Као аутору књиге „Православно васпитање деце до седам година”, колико је овај први период важан за дете и шта је битније – улога родитеља или школе, односно цркве?

Ради се о једним истим личностима, највреднијим поштовања, најлепшем и најдрагоценијем дару једног народа, породице, цркве. Зато је брига свих о нашем подмлатку иста. Било чија небрига је погубна. Период од рођења до пуне зрелости је неописиво важан. Упркос великом могућностима о сазнању подизања својих најмлађих, стално се питамо шта треба још да учинимо да бисмо били сигурни да на прави начин васпитавамо своју децу. Ако су деца ту, на породичном прагу, оспособљена да се још у раном периоду сусретну са различитостима, у школским и другим социјалним срединама, избећи ће се могућа каснија искушења. Не смемо сметнути с ума да нам је највећа и најважнија помоћ животодавца и савршеног нашег педагога. Онолико колико му се молитвом и искреношћу обраћамо, и колико у њему себе и децу васпитавамо, онолика је и помоћ од њега.

Помоћ младима у кризи

– Из разговора са младима у нарко-центрима или затворима може се препознати њихова доброта која је негде заплетена у дубини душе. Зато је превентиван период изузетно важан. Да оне добре, али лабавије у карактеру препознамо, подржимо, придржимо и помогнемо у моментима када им је најважније. Да буду сигурни у себе, али и у нас. Не дати потпуну слободу свима онима који разграђују правац квалитетних животних вредности, посебно не толико простора у медијима... На срећу, имамо много више дивне деце на којој се лако препознаје жеља за правим вредностима – наводи др Драгомир Сандо.

И до 90 одсто ђака на верској настави

– У Београду је за верску наставу опредељено око 52 одсто деце. Није то никакав тријумф нити мера незадовољства чињеницом одабира, јер је у неким епархијама наше цркве и 90 одсто ђака присутно. Велики број родитеља је свестан да им верска настава помаже у васпитању деце. Има и супротних спорадичних мишљења, где они очекују веће ангажовање вероучитеља када је у питању квалитет верске наставе – примећује др Драгомир Сандо.

Патријарх за обједињавање веронауке и грађанског васпитања

– Било би јако добро размислити о најновијем предлогу патријарха Иринеја да се верска настава и грађанско васпитање обједине. Децу у школи учимо истим вредностима. Негде се сарадња вероучитеља и наставника грађанског васпитања потпуно подударила, тако да заједно праве наставне, али и ваннаставне активности. Патријарх је овај предлог изнео на редовном годишњем састанку са директорима школа у патријаршији.


Коментари8
d337a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Eli
Bilo koje ispiranje decijeg mozga za mene je odvratno...ako neko zeli da veruje u bilo kakvog boga neka to bude nakon punoletstva I slobodnog izbora. Umesto da vaspitavamo decu da budu vesela, dobra prema drugima I nacitana mi ih ucimo cistim izmisljotinama koje su nam naturili Jevreji pre 2000 godina I napravili veciti haos!
Monika
У школи коју моја деца похађају веронаука је омиљен предмет. Деца су свакако у прилици да много тога корисног науче о хришћанској вери, историји, уметности...Ови коментари да се од деце праве "мали верници", заиста су на нивоу незрелог детета...Веронаука треба да буде обавезан предмет и да се оцењује...
Biljana
Potpuni promasaj je i verska nastava i gradjansko vaspitanje! Nastavnici obicno ne znaju ni sami sta bi radili, pustaju besomucno deci neke filmove, mladji stalno crtaju. Cisto gubljenje vremena. Trebalo bi promeniti status predmeta da bude kao kad se tek uveo - fakultativan, pa ko hoce moze, a ko nece ne mora. Hej, 12 godina primoravanja dece da trose svoje slobodno vreme na casove koji nemaju smisla.
Alisa
Iskreno se ndam da nece nikada postati obavezan predmet a narocito da se sirota deca ne ocenjuju ko je bolje izdoktriniran.
Ne indoktrinaciji
Jedno je izucavanje istorije religije, uticaja na covecansto, drugo je verska indoktrinacija buducih verskih obveznika. Ne, nikako joj nije mesto u skoli!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља