петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:14

За јунаке нема заборава

Када смо му отишли на заклетву, био је то најсрећнији дан за нас, рекла је мајка Љиљана на откривању споменика сину Славку Крунићу у Каменици, који је погинуо на караули Кошаре
Аутор: Гвозден Оташевићпонедељак, 06.05.2019. у 18:01
Кру­ни­ће­ви са­бор­ци, срод­ни­ци и при­ја­те­љи, по­ред би­сте (Фо­тографије Г. Ота­ше­вић)

Каменица под Маљеном – Две деценије од погибије на караули Кошаре Славко Крунић (1978–1999) добио је споменик у завичајном селу под Маљеном, и народно признање да нема заборава за српске јунаке. Биста постављена у дворишту основне школе његовог родног села Каменице осванула је на залагање овдашњег свештеника Далибора Милошевића и мештана који су прикупили средства за вечни белег свом поносу.

Крунић је јуначки погинуо 4. маја 1999. на караули Кошаре, као стрелац у 53. граничном батаљону Војске СРЈ. Почасну стражу на откривању спомена дала је јединица Војске Србије, а беседу је држала и његова мајка Љиљана:

– Захваљујем племенитим људима који су нам у овоме помогли, вајару Зорану Васиљковићу, директору школе Зорану Пантовићу, за ово почасно место за нашег Славка, који је био ђак ове школе и из овог дворишта 18. јуна 1998. отишао у војску, и који је до тада своје слободно време проводио баш овде, играјући кошарку, коју је обожавао. Потпуковнику Ненаду Ражинцу, старешинама и војницима, председнику Општине Горњи Милановац Дејану Ковачевићу, Удружењу ратника и војних инвалида, борцима и саборцима, родбини и пријатељима који данас с нама деле овај ненадокнадив бол у нашем животу.

Вој­на по­част рат­ни­ку крај спо­ме­ни­ка у Ка­ме­ни­ци

Крунић је рођен 5. децембра 1978. у Чачку и у кадар је стигао 20. јуна 1998, у Зајечар.

– Када смо му отишли на заклетву био је то најсрећнији дан за нас. Био је у првим редовима, хвалио га је старешина, срце нам је треперило. Све што је лепо кратко траје. После два месеца одлази у Ђаковицу као припадник 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса, а након неколико дана и на рејон карауле Кошаре. Долазио је, накратко, у јануару на одсуство, и увек нас је храбрио да не бринемо – причала је мајка испред споменика сину. И додала:

– Телефоном смо се чули 20. априла и тада ми је рекао да има још само 60 дана, ситни се, и ово ће се звати лани. Онда је настављено НАТО бомбардовање, тајац, нисмо имали више комуникацију. Тужна вест нам је стигла 31. маја да је Славко погинуо. После повлачења јединице он је остао, с места погибије преузели су га припадници немачких војних снага и представници Кфора и предали нашим властима с телима других неидентификованих припадника Војске. Славково тело је сахрањено на гробљу Лешће под бројем 521. Ми о томе ништа нисмо знали, тек након три и по године смо дали крв за ДНК анализу. У међувремену, јављају се неке лажне патриоте који тврде да је он жив, заробљен и да су потребне паре да се ослободи. Надали смо се, чекали и борили, али узалуд. После пет месеци ДНК анализе утврђен је идентитет и 10. октобра била је ексхумација којој смо лично присуствовали. Сахрањен је 11. октобра на Ћајића гробљу где су му одате највеће војне почасти уз присуство команданта Кошара, Драгана Димчевског, војске гарнизона Горњег Милановца и преживелих припадника јединице, као и родбине и пријатеља.

Окупљенима се пригодним словом обратио и Дејан Ковачевић, председник Општине Горњи Милановац:

– Ми овог пролећа обележавамо двадесет година од агресије 19 земаља чланица НАТО-а на једну малу, суверену државу, нашу Србију. На нама који се бавимо политиком је да се то време никада не понови, да никад више не морамо да шаљемо нашу децу у рат, да Србија не буде изложена ратном стању. Надам се да ће у будућности Србија живети у миру, јер ми сви то заслужујемо. Породици Крунић поручујем да увек и свуда треба да се поноси Славком, као што ћемо се и ми сви увек поносити њиме.

Директор школе у Каменици, Зоран Пантовић, саопштио је да ће са својим колегама, професорима историје, осмислити да сваке године у ово време одрже по један јавни час из историје о догађајима који су нам свима битни.

Битка на Кошарама на југозападу Космета, од 9. априла до 10. јуна 1999. године, однела је животе наших 108 ратника, међу којима је био и један руски добровољац, док је 150 војника рањено, а једно борбено возило уништено. На страни нападача, а то су били војска и артиљерија Републике Албаније, војни инструктори Легије странаца и НАТО авијација, било је више од 200 мртвих и преко 300 рањених, уз пет уништених тенкова.


Коментари2
4abb1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... vecna slava svim junacima sa Kosara ...svim od Knina do Kladova,od Subotice do Djevdjelije ... doci ce ponovo sloboda ....
Дејан УВРИ Ариље
Вечна ти слава и хвала јуначе наш

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља