субота, 25.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА

Голгота и васкрсење владике Варнаве

Страдање епископа хвостанског у времену комунизма описао је др Јован Јањић у књизи „Светлоносац у мраку”
Аутор: О. П.среда, 08.05.2019. у 20:00

Има људи који чине све што могу да живот свој уподобе Христу; који су спремни на велику жртву, идући путем голготе, с вером да ће дела њихова довести до васкрсења добра. Један од таквих људи био је наш човек, епископ хвостански Варнава (Настић), који ће због таквог живота страдати у времену комунизма.

Још приликом примања епископског чина, он ће рећи да је епископска служба – голготска жртва. И управо с таквом жртвом текао је његов живот.

Живот обележен страдањем

Др Јован Јањић објавио је научну студију, што је уједно и житије Светог владике Варнаве, под насловом „Светлоносац у мраку”.

У овом свом делу Јањић пише и објашњава да је владика Варнава имао и свој Велики петак, и своју Велику суботу и своје васкрсење. Велики петак – јер је његов живот обележен страдањем. Остала је неотклоњива сумња да су га југословенске комунистичке власти отровале, 1964. године, када је имао само педесет година. Пре тога, 1951. када је вагон у којем је била везана повећа група затвореника, међу којима је био и епископ Варнава, возом пребацивана из затвора у Зеници у затвор у Сремској Митровици, остављен на отвореној прузи у Слаковцима код Винковаца, а онда је на њега, наводно случајно, налетео теретни воз. Само мањи број затвореника је преживео. Један од њих био је епископ Варнава, али с обе поломљене ноге. Јован Јањић утврдиће да је то страдање било баш на – Велики петак.

Велику суботу – јер је његов „боравак у гробу”, симболично говорећи, када о њему није било згодно ни да се говори и зато се о њему у међувремену веома мало знало у широј јавности, трајао четрдесет година, до 2004. године, када је за време патријарха Павла уписан у Именослов светих.

Васкрс – јер је „васкрсао” са својим делима: канонизован је и проглашен за светитеља. Тако се показало да његова жртва није била узалудна.

Студент Војислав Настић

Световно име владике Варнаве било је Војислав Настић. Рођен је 1914. у Гери (Индијана), у САД. Када је имао непуних девет година, након што су Босна и Херцеговина ослобођени од анексије и терора Аустроугарске, његови родитељи Атанасије и Зорка одлучили су да се врате у земљу свог порекла. Отац је отворио кафану „Американац” у Сарајеву. У овом граду Војислав је завршио основну школу и гимназију. Потом се са оцем упутио у Охрид, да од владике Николаја (Велимировића) затражи благослов да упише студије теологије. Овај сусрет искористио је да, стидљиво, затражи још један благослов, да се – замонаши.

Богословски факултет у Београду завршио је 1937. Након тога почео је да ради као катихета у Државној учитељској школи и у Државној гимназији у Сарајеву. Замонашио се у манастиру Милешева 1940.

Када је почео Други светски рат, сада већ монах Варнава, остао је у Сарајеву, да дели судбину преосталог народа. Док је радио као вероучитељ, многи су га упознали по његовом аскетском и смерном животу, али и по ватреним беседама. Био је цењен не само међу православнима, већ и међу муслиманима и римокатолицима.

Одбио и Павелића и партизане

Управо зато усташки поглавник Анте Павелић прво је њега позвао да буде епископ квазицрквене организације коју је усташки режим основао – „Хрватске православне цркве”. Морао се одазвати позиву да лично оде у Загреб, где је пред Павелићем, изнету понуду одлучно одбио. Када се за то сазнало, по Варнаву су дошли партизани, нудећи му да буде „црвени владика”, али је и ту понуду он глатко одбио, након чега је од њих игнорисан.

На првом послератном редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ вероучитељ Варнава изабран је за викарног епископа патријарха српског, с титулом епископа хвостанског, с тим што му је одређено да буде у Сарајеву и да помаже администратору упражњених епархија Дабробосанске и Захумско-херцеговачке. Босанско-херцеговачке комунистичке власти нису дозволиле да за епископа буде рукоположен у Сарајеву, па је хиротонисан у Београду, на Преображење 1947.

Још од тога дана комунистичке власти почињу да прате јавне иступе епископа Варнаве. И његову приступну беседу на хиротонији доживели су као „харангу” против тада успостављаног државног уређења. Новоизабрани владика тада је само позвао христољубиви народ да се духовно наоружа за рат који црква води по целом свету, а то је „рат за спасење људских душа”.

Ослушкиване су његове беседе, па је већ после нешто више од четири месеца, крајем децембра те године, ухапшен. Оптужен је да је империјалистички агент, да је тобоже био сарадник усташке власти и да је непријатељ државе, који хоће да ослаби њену војну и економску моћ и који шири непријатељску пропаганду. Замерало му се да је, наводно потцењивао и омаловажавао први Петогодишњи план и војску, да је тобоже упоређивао југословенску омладину и Хитлерову младеж, да је говорио да Трст неће бити југословенски град...

– Оптужбе су исконструисане – каже др Јањић. – Када се погледа садржај владикиних беседа, види се да нема никаквог реалног основа то за шта је оптужен. Властима је сметало што није пристајао на било какав компромис на штету цркве и што се отворено супротстављао званичном државном курсу атеизације друштва. Поред тога, било им је потребно његово хапшење и његова осуда и из унутрашњо-политичких разлога, ради „симетрије”, пошто је тада већ био ухапшен и осуђен римокатолички надбискуп Алојзије Степинац.

Пред Окружним судом у Сарајеву осуђен је на 11 година затвора, са принудним радом, и на губитак свих грађанских права у трајању од три године, с тим да још надокнади трошкове кривичног поступка и трошкове извршења казне. Казну је издржавао у затворима у Стоцу, Зеници и Сремској Митровици.

Након железничке несреће код Винковаца, лечен је у затворској болници у Сремској Митровици и у Београду. Док се лечио, у Југославију су дошли америчке дипломате да интервенишу да се пусти Степинац. А знајући да у затвору борави и православни епископ Варнава, рођен у Америци, тражили су и његово пуштање. Тако се он избавио сремскомитровичког затвора.

У ствари, пуштен је из затвора под уценом: наговаран је да затражи пензионисање, па ће тек онда бити пуштен из затвора. Дакле, тражено је да се сам одрекне активне епископске службе. Он на то није пристајао. Пристао је на превремено пензионисање само онда када су то од њега (под притиском државе) затражиле тадашње црквене власти.

По изласку из затвора на условну слободу одређен му је најпре, привремени, принудни боравак у манастиру Ваведење, на Сењаку у Београду, а онда у манастиру Гомионица, код Бањалуке. Све време био је под присмотром државних власти.

Изречена затворска казна од 11 година истекла му је 25. децембра 1958, а онда је остало да „одради” још три године губитка свих грађанских права. После тога, упорно је тражио да се врати у епископску дужност, али су и власти биле и остале упорне у одбијању.

Срби из Гере, солидаришући се са страдалним владиком Варнавом, купили су му аутомобил „пежо 404”. Државне власти зарачунале су велику царинску дажбину, вероватно надајући се да ће тако онемогућити да дође до аутомобила. Али и тај новац скупили су Срби из Америке.

Владици је било допуштено да путује по Југославији, али су га увек и свуда пратила по четворица милиционара (у свом аутомобилу): двојица у униформи и двојица у цивилу. Потом ће и државним властима дојадити таква пратња, па ће владици поручити: „Не можете толико да се крећете.” Отворено су рекли да не могу тако често да ангажују аутомобил за праћење, да плаћају бензин и још четири човека. Владика је на то, исто писмом, одговорио да пратња која му је наметнута може да седи заједно са њим у његовом аутомобилу: па куд он, ту и они; како њему, тако и њима; где он буде услужен, биће и они услужени... Напоменуо је и три пута подвукао речи „мој бензин”, наглашавајући тако да због њега држава неће имати никаквих трошкова. И – у милицији су то прихватили. Тако су од тада по двојица милиционара увек путовали са њим у његовом аутомобилу.

Смрт после посете зубару

Све док није уморен 1964. године, након одласка код зубара у Нови Сад, да поправи зуб!

Тада је смештај и боравак имао у манастиру Беочин. Одмах по доласку из Новог Сада у Беочин, по преласку тог кратког пута, почео је да се кочи и убрзо скончао.

Када је владика Варнава уписан у календар светих, сестринство манастира Јаска, предвођено игуманијом мати Параскевом – замонашеном управо руком Светог владике Варнаве – саставило је Службу Светитељу. Осликана је и икона Светог исповедника Варнаве, пред којом, у храму овог манастира, стално гори кандило.

У међувремену отпочело је и подизање храмова посвећених Светом Варнави: у Беочину, у Сремским Карловцима, у Источном Сарајеву... Данас многи долазе по утеху и да се помоле поред гроба Светог исповедника Варнаве у Беочину.

Нажалост, ни надлежни црквени органи нису увек имали довољно слуха и разумевања, нити су се довољно заузимали за владику Варнаву.


Коментари0
6eba3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља