Шабац – Музеј шабачких Јевреја током ове године добиће своју музејску поставку и мобилијар, каже нам Нела Тонковић, директорка Народног музеја у Шапцу. Поставка ће причати о људима који су из живота Шапца бестијално истргнути у јесен 1941. године, о истакнутим појединцима који су припадали тој заједници, али и о Кладовском транспорту; том величанственом подвигу града, који се у предвечерје рата усудио да прими изгнанике Мојсијеве вере из западне Европе, када у страху од нацизма то нико други није смео.
У Шапцу више нема Јевреја: последње две породице Аврамовића, чији је предак Хаим, официр војске Краљевине Југославије, преживао заробљеништво у Немачкој тако што су његови српски саборци и сапатници крили његов идентитет, иселила се у Израел почетком распада бивше СФРЈ, писала је „Политика” о томе. О народу који је оставио неизбрисив траг у историји овог града, сведочи највеће јеврејско гробље у западној Србији, проглашено за споменик културе, и обновљена зграда синагоге, коју је градска управа, после замршених власничких односа, откупила и определила за Музеј шабачких Јевреја, посебан део Народног музеја.
„Како због великог сведочанственог потенцијала ових прича, тако и због чињенице да је Музеј шабачких Јевреја замишљен као место које развија идеју емпатије и суживота, наратив музејске поставке биће представљен кроз веома пажљиви одабир експоната и њихову адекватну презентацију савременом човеку. Дакле, поставка ће, на одређени начин, позивати на интеракцију са публиком и тако градити споне између прошлости о којој говори и садашњости која те прошлости треба активно да се сећа”, каже Нела Тоновић.
А сећања задиру у прошлост до 18. века, када су у Шапцу обрели први Јевреји, углавном Сефарди, потомци прогнаника из Шпаније у погрому 1492. године. Као перспективан град на размеђу „светова”, отоманске империје и Европе, Шабац је био добро место за нове житеље, који су му за узврат, у наредна два, три века дале изванредне трговце, лекаре, писце, спортисте... Недавно реконструисана синагога у Улици Владе Јовановића саграђена је у 19. веку и претпоставља се да је била и школа за јеврејску децу.
Пред зиму 1939. године у Шабац је стигло 1.300 Јевреја из Немачке, Аустрије и Чехословачке, чија су три брода месецима била укотвљена на Дунаву код Кладова, јер им је Румунија забрањивала прелаз преко своје територије, а Енглеска није дозвољавала усељавање у Палестину. Врата града отворио им је доктор права Миодраг Петровић, градоначелник који је измученим придошлицама уступио своју вилу у Горњој Врањској, али и хектар шуме да би могли да се греју. Река људи била је смештена у старом млину на Баиру, житарским магацинима Драге Тошковић и Прашкој банци на крају Поп Лукине улице, по кућама у граду и околини.
Шабачка учитељица Мара Јовановић, рођака Петровићевих, оставила је запис о „отменим, одмереним, вредним и брижним људина, који су одлазили у читаоницу и узимали књиге на немачком и француском језику, младиће и девојке који су припремали приредбе...”
После немачке окупације у априлу 1941. године, шабачким Јеврејима одузета је сва имовина. Лекарима и занатлијама забрањено је да раде, додељене су им жуте траке, а крајем јула пребачени су у логор на Сави. У октобру исте године немачки војници су све мушкарце старије од 14 година убили у Засавици код Мачванске Митровице: 131 староседеоца и 1.057 избеглица из средње Европе. Јеврејске жене и деца у јануару 1942. су пребачени марвеним вагонима до Руме, а потом до логора у Земуну, где су заувек остали.
У летопису проте Глише Бабовића постоји податак да је шабачка општина, током окупације 1943. године „купила јеврејску синагогу за потребе Црвеног крста и спремање хране сиромашним ученицима”. У периоду национализације објекат од око 200 квадрата додељен је Републици Србији и граду на управљање, али се испоставило да се њим паралелно приватно трговало. Најпре 1947. па 1955. године, а последњи купац „потегао” је 2010. године неоверен купопродаји уговор и уселио се у зграду када је из ње изнета периодика Библиотеке шабачке.
Гордијев чвор пресекао је град откупивши 2015. године скоро потпуно руинирану синагогу, која је затим реконструисана уз помоћ Министарства културе и информисања.
„Град је обезбедио финансијска средства за реализацију сталне поставке у Музеју шабачких Јевреја, а ових дана очекујемо и резултате одговарајућег конкурса код Министарства културе и информисања, како бисмо могли да започнемо са израдом мобилијара, будући да већ постоје концепт поставке и њен пројекат већ постоје. Веома нам је важно да нагласимо да отварањем сталне поставке нипошто не сагледавамо тај објекат као ’музеј предмета’, нити тако затварамо врата за досадашње добре праксе укључивања грађана у рад Народног музеја. У том простору до сада смо имали низ дебата, предавања, концерата...”, каже Нела Тонковић.
Алмули, Винавер, Давичо, Хилковец...
Средином 19. века у Шапцу су живели и радили трговци Јосиф Алмули, Бењамин Мандил, Мошо Финци, Јаков Алкалај, Конорта Барух, Јаков и Мошо Аврамовић, Исак Леви, Нисим Алфандари, Давид Винтерштајн... Шапчанин др Аврам Винавер је први у Србију донео рентген апарат, а његов син Станислав један је од наших најзначајнијих писаца. Аврам је био оснивач и први председник шах-клуба. Одавде потичу и књижевник Оскар Давичо, лекари Алфред Бата Коен и Хаим Русо... За „Мачву” је играо Курт Хилковец, за кога се причало да је чувеном Замори дао пет голова.
