субота, 20.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:38

Сећање на шабачке Јевреје

​Обновљена зграда добија музејску поставку која ће причати о животу и страдању народа Мојсијеве вере, али и подвигу града који је у превечерје рата примио 1.300 избеглица из Кладовског транспорта
Аутор: Мирољуб Мијушковићуторак, 07.05.2019. у 19:30
Јеврејско гробље (Фото: М. Мијушковић)

Шабац – Музеј шабачких Јевреја током ове године добиће своју музејску поставку и мобилијар, каже нам Нела Тонковић, директорка Народног музеја у Шапцу. Поставка ће причати о људима који су из живота Шапца бестијално истргнути у јесен 1941. године, о истакнутим појединцима који су припадали тој заједници, али и о Кладовском транспорту; том величанственом подвигу града, који се у предвечерје рата усудио да прими изгнанике Мојсијеве вере из западне Европе, када у страху од нацизма то нико други није смео.

У Шапцу више нема Јевреја: последње две породице Аврамовића, чији је предак Хаим, официр војске Краљевине Југославије, преживао заробљеништво у Немачкој тако што су његови српски саборци и сапатници крили његов идентитет, иселила се у Израел почетком распада бивше СФРЈ, писала је „Политика” о томе. О народу који је оставио неизбрисив траг у историји овог града, сведочи највеће јеврејско гробље у западној Србији, проглашено за споменик културе, и обновљена зграда синагоге, коју је градска управа, после замршених власничких односа, откупила и определила за Музеј шабачких Јевреја, посебан део Народног музеја.

„Како због великог сведочанственог потенцијала ових прича, тако и због чињенице да је Музеј шабачких Јевреја замишљен као место које развија идеју емпатије и суживота, наратив музејске поставке биће представљен кроз веома пажљиви одабир експоната и њихову адекватну презентацију савременом човеку. Дакле, поставка ће, на одређени начин, позивати на интеракцију са публиком и тако градити споне између прошлости о којој говори и садашњости која те прошлости треба активно да се сећа”, каже Нела Тоновић.

А сећања задиру у прошлост до 18. века, када су у Шапцу обрели први Јевреји, углавном Сефарди, потомци прогнаника из Шпаније у погрому 1492. године. Као перспективан град на размеђу „светова”, отоманске империје и Европе, Шабац је био добро место за нове житеље, који су му за узврат, у наредна два, три века дале изванредне трговце, лекаре, писце, спортисте... Недавно реконструисана синагога у Улици Владе Јовановића саграђена је у 19. веку и претпоставља се да је била и школа за јеврејску децу.

Пред зиму 1939. године у Шабац је стигло 1.300 Јевреја из Немачке, Аустрије и Чехословачке, чија су три брода месецима била укотвљена на Дунаву код Кладова, јер им је Румунија забрањивала прелаз преко своје територије, а Енглеска није дозвољавала усељавање у Палестину. Врата града отворио им је доктор права Миодраг Петровић, градоначелник који је измученим придошлицама уступио своју вилу у Горњој Врањској, али и хектар шуме да би могли да се греју. Река људи била је смештена у старом млину на Баиру, житарским магацинима Драге Тошковић и Прашкој банци на крају Поп Лукине улице, по кућама у граду и околини.

Шабачка учитељица Мара Јовановић, рођака Петровићевих, оставила је запис о „отменим, одмереним, вредним и брижним људина, који су одлазили у читаоницу и узимали књиге на немачком и француском језику, младиће и девојке који су припремали приредбе...”

После немачке окупације у априлу 1941. године, шабачким Јеврејима одузета је сва имовина. Лекарима и занатлијама забрањено је да раде, додељене су им жуте траке, а крајем јула пребачени су у логор на Сави. У октобру исте године немачки војници су све мушкарце старије од 14 година убили у Засавици код Мачванске Митровице: 131 староседеоца и 1.057 избеглица из средње Европе. Јеврејске жене и деца у јануару 1942. су пребачени марвеним вагонима до Руме, а потом до логора у Земуну, где су заувек остали.

У летопису проте Глише Бабовића постоји податак да је шабачка општина, током окупације 1943. године „купила јеврејску синагогу за потребе Црвеног крста и спремање хране сиромашним ученицима”. У периоду национализације објекат од око 200 квадрата додељен је Републици Србији и граду на управљање, али се испоставило да се њим паралелно приватно трговало. Најпре 1947. па 1955. године, а последњи купац „потегао” је 2010. године неоверен купопродаји уговор и уселио се у зграду када је из ње изнета периодика Библиотеке шабачке.

Гордијев чвор пресекао је град откупивши 2015. године скоро потпуно руинирану синагогу, која је затим реконструисана уз помоћ Министарства културе и информисања.

„Град је обезбедио финансијска средства за реализацију сталне поставке у Музеју шабачких Јевреја, а ових дана очекујемо и резултате одговарајућег конкурса код Министарства културе и информисања, како бисмо могли да започнемо са израдом мобилијара, будући да већ постоје концепт поставке и њен пројекат већ постоје. Веома нам је важно да нагласимо да отварањем сталне поставке нипошто не сагледавамо тај објекат као ’музеј предмета’, нити тако затварамо врата за досадашње добре праксе укључивања грађана у рад Народног музеја. У том простору до сада смо имали низ дебата, предавања, концерата...”, каже Нела Тонковић.

Алмули, Винавер, Давичо, Хилковец...

Средином 19. века у Шапцу су живели и радили трговци Јосиф Алмули, Бењамин Мандил, Мошо Финци, Јаков Алкалај, Конорта Барух, Јаков и Мошо Аврамовић, Исак Леви, Нисим Алфандари, Давид Винтерштајн... Шапчанин др Аврам Винавер је први у Србију донео рентген апарат, а његов син Станислав један је од наших најзначајнијих писаца. Аврам је био оснивач и први председник шах-клуба. Одавде потичу и књижевник Оскар Давичо, лекари Алфред Бата Коен и Хаим Русо... За „Мачву” је играо Курт Хилковец, за кога се причало да је чувеном Замори дао пет голова.


Коментари8
12062
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леон Давидович
Ово је доказ колико је иоасна идеологија расне мржње. Убијају недужне људе само зато што припадају другој раси, нацији, религији и слично. На жалос људски род није се решио таквих погледа код многих и такве мржње и данас постоје код разних идеологија.
teodor
oko 200 dece iz kladovskog konvoja je ipak uspelo da se prebaci u palestinu
gole
Žao mi je svakok živog bića i trebali bi da svi budu jednako žaljeni i sjećanje takođe ... Ali zašto se samo jedni žale i trebaju toliku pažnju a drugi ne ... i koliko nas sve to košta ia ko sve to zlo nije poteklo od nas !!!
Aleksandar Veljić
Baš zato što to zlo nije poteklo od nas, treba da se ponosimo time da smo sačuvali sećanje na zla koja su na našem tlu počinili tuđini zlikovci.
Препоручујем 7
Usko Dugousko
Ne znam zasto ova prica nije ni jednog reditelja ponukala da napravi film. Takav film ne placaju strane sluzbe, a bogami ni domace. On placaju samo one gde su Srbi zlikovci.
Др Ђорђе Николић
Тужан али одличан чланак. Нисам знао да је толико угледних српских Јевреја из Шапца.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља