среда, 26.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:36

Слобода и коктели са соком од кајсија

Британска књижевница Сара Бејквел пише о атмосфери париских локала где су дискусије водили егзистенцијалисти надахнути непосредним животом и искуством
Аутор: Марина Вулићевићсреда, 08.05.2019. у 12:14
У париском музеју „Гревен” фигура Сартра смештена је у амбијент кафеа, са књигом, шољицом кафе и обавезном цигаретом у руци (Фото: Г. Поповић)

Жан Пол Сартр прича о томе да је човек сопствена протејска креација, слободан до стрепње која ствара вртоглавицу, чак и онда када се чини да нема ниједну могућност избора. Саговорници примећују неправилне црте овог човека, његова уста која личе на рибља, али све им је то неодољиво; због ствари које слушају они су опијени. Сартров глас саопштава да изборе треба правити тако као да се чине у име целокупног човечанства, без изговора да је људско биће жртва околности, што је „лажна егзистенција, одсечена од аутентичности”. Сартров глас, тако жив, који као у трансу слушаоца враћа чак до идеја Ничеа, Кјеркегора, Блеза Паскала, или Светог Августина, па све до праведног Јова, није усамљен. Део је креативне буке париског кафеа „Флора”. Или неког другог где су се окупљали егзистенцијалисти и уметници: бара „Наполеон” или „Два чаробњака” на углу Булевара Сен Жермен и улице Бонапарте. Сартр и Де Бовоар волели су да пишу на овим прометним местима, окружени студентима, уметницима, љубавницима. „Сви су говорили углас, повезани тракама дима из цигарета из лула”, како пише Сара Бејквел.

Све је, међутим, почело у бару „Плински фењер”, у париској улици Монпарнас, када је Сартру и Симон де Бовоар пријатељ Ремон Арон, тек дошао са студија у Берлину где је слушао Хусерла, приближио феноменологију. Онако како је то Арон изложио, бити феноменолог значи бавити се искуством онаквим какво нам се представља, „самим стварима”. Или Хајдегеровим питањима о Бићу, односно: „Зашто постоје бића, уместо да не постоји ништа?”. Арон је тада Сартру открио ново, искуствено, усмерење филозофије која може да настане и око једног коктела. Све може да буде повод промишљања. Година је 1932, Европа постаје опасно место, а Сартр се спрема да иде у Немачку и бави се списима феноменолога. Већ следеће године Хајдегер ће ступити на место ректора Универзитета у Фрајбургу, и то из чистог уверења. Националсоцијалистички партијски говор који је одржао том приликом бацио је сенку на његову филозофију.

До тада Сартр ужива у атмосфери париских локала и друштву типова у црним ролкама. То је култура са свесним подтекстом америчког џеза и блуза. Он цуња око клубова где се чују овакве ствари и магични глас Жилијет Греко; места као што је „Табу”, где је звезда био трубач и писац Борис Вијан. Вијанова супруга Мишел и певачица Ана-Марија Казалис, као контролори стила, на улазу у кафее „Лорјентинац” и поменути „Табу”, пуштале су људе који носе књиге и имају онај над животом замишљени интелектуални поглед. Остали нису били пожељни. Постоји анегдота о томе да се немачки уметник Алфред Ото Волфганг Шулце, звани Волс, извинио Симон де Бовоар због тога што му се током разговора обратио његов дотерани брат банкар.

О свему томе пише Сара Бејквел, британска књижевница, која сматра да су идеје занимљиве, али да су људи много интересантнији.

Због тога њена књига „У егзистенцијалистичком кафеу, Слобода, Биће и коктели са соком од кајсија”, коју у преводу Ивана Радосављевића, читамо у издању „Службеног гласника”, наликује на филм о филозофима који пред нама живе своје мисли, и у духу егзистенцијалиста, у међуратном периоду и током Другог светског рата, у неслободном времену, живе слободу и креирају своје личности од низа свакодневних тешких одлука.

Сара Бејквел на најкреативнији начин показује шта значи „ново читање” мислилаца које је волела као врло млада, а ово дело посветила је многима од њих. Поред Сартра и Де Бовоар, Хусерла и Хајдегера, реч је и о Карлу Јасперсу, Морису Мерло-Понтију, Алберу Камију, Едит Штајн, Симон Вејл, Емануелу Левинасу, и другима. У њеној интерпретацији, животи филозофа налик су најбољим романима, а њихови поступци мотивисани су повезивањем и разилажењем због идеја, или сензибилитета. Симон де Бовоар одбијала је буржоаска смиреност Мерло-Понтија, а привлачила је Сартрова „фасцинантна збрка у глави”.

Филозофија је излазила из књига и постајала животна ствар, у ситуацијама када се Хајдегер као ученик, неописиве харизме, одвојио од Хусерла учитеља и преузео његово место. Или када Јасперс и његова супруга Гертруда толеришу Хајдегера док се диви Хитлеровим шакама које надокнађују фирерово оскудно образовање... Убрзо, уследила је Хајдегерова оставка на место ректора Универзитета, а суштину овог поступка филозоф је објаснио у есеју из 1945. године, коју Сара Бејквел духовито ововременски тумачи као: „Упс, нисам намеравао да будем нациста”. Ауторка признаје Хајдегерову визионарску улогу у промишљању значаја технике у животу човека, чија суштина није ни у чему технолошком. То је важно за наше време, где технологија није штетна по себи, већ то може бити само наша лоша употреба технике.

Док успоставља значајну паралелу са данашњим временом, ову ауторку фасцинира то што је Сартр „увек ишао напред, изналазио нове реакције на ствари”, док је Хајдегер „кружио око свог домаћег терена”. Она показује начине на које је рат утицао на филозофе. На Сартра, који је тада много писао. Симону Веј, која се самоизгладњивала и живела своја етичка уверења, солидаришући се са пораженима. На Левинаса, који је дошавши у Француску из Литваније, рат преживео захваљујући томе што је био ратни заробљеник. Сећање на пса луталицу који је логораше гледао са самилошћу, побудило је у њему изгубљено осећање прихватања. „Размишљање о овом искуству Левинасу је помогло да стигне до филозофије која је етичка, а не онтолошка, као Хајдегерова”, закључује Сара Бејквел. По њеном мишљењу, Мерло-Понти филозофији је дао ново усмерење тако што је тело и перцепцију поставио у средиште изучавања. Он је, како га је одредила Сара Бејквел, „срећни филозоф посвећен стварима какве јесу”.


Коментари2
2f148
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nebojša Joveljić
Šteta što se autorica ovog priloga ne osvrće na dugogodišnje prijateljstvo izmedju Žan Pol Sartra i našeg najboljeg istoričara svih vremena Vladimira Dedijera. Malo ljudi zna da je Žan Pol Sartr u mladosti bio bokser. Ima jedna divna fotografija na kojoj su ova dvojica intelektualnih giganata prikazani kako u šali boksuju jedan protiv drugog tokom jedne od Sartrovih posjeta Dedijeru. Imajući u vidi Sartrove bokserske vještine sumnjam da su ga naši žestoki momci tako lako prebijali u Parizu, no i to je moguće jer je bio niskog rasta i vrlo krhke konstitucije.
Vasa
Postoji i angedota da su nasi mangupi tukli Sartra.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља