Држава има два центра политичке моћи, убого становништво, разједињене војне снаге и баснословне резерве нафте. Овај невесели опис данас одговара како Венецуели – латиноамеричкој држави са највећим глобалним резервама ултратешке нафте (око 300 милијарди барела) тако и Либији – северноафричкој земљи са највећим доказаним резервама ултралаке нафте (46 милијарди барела) у Африци.
Како и зашто су Венецуела, кључни снабдевач нафтом западних савезника у Другом светском рату, и Либија, централна капија могућег прилива милиона миграната у Европу, зарадиле статус „пропалих” држава, сложени је мозаик амбиција међународних актера глобалне петро трговине и бројних тежњи режима у Каракасу и Триполију.
Истовремено, једнако је неизвесно каква будућност чека те две чланице ОПЕК-а, од којих је Либија 2011. већ искусила војну интервенцију Запада док Америка Венецуели већ неко време прети армијским дејством.
У међувремену, судбину Венецуеле је одавно злослутно прорекао њен дипломата Хуан Пабло Перез Алфонсо (1903–1979), својевремено министар рударства те земље, познатији као „идејни отац” ОПЕК-а, глобалног нафташког картела основаног 1960. године у Багдаду.
„Ја зовем нафту ђавољим изметом... Доноси невоље. Погледајте само... отпад, корупција, потрошња, распад наших јавних служби. И, дуг, дуг који ћемо имати годинама”, упозорио је Перез Алфонсо још 1975. године.
За јужноамеричку државу у којој су Американци открили нафту двадесетих година прошлог века барели су деценијама били носиоци феноменалног економског и друштвеног развоја. Колико 1950. године док се већина човечанства још борила са последицама Другог светског рата, Венецуела је по БДП-у била четврта најбогатија земља света, тада два пута богатија од Чилеа, четири пута имућнија од Јапана и 12 пута финансијски јача од Кине, наводе подаци Светског економског форума из Давоса. У међувремену, америчке рафинерије у Мексичком заливу од тог времена „штеловане” су за прихват нафте из Венецуеле, коју су до јуче (заправо, до недавне одлуке Вашингтона да забрани тај увоз) користиле за разблаживање вредних петродеривата.
Од краја Другог светског рата до прошлог октобра САД су биле убедљиво највећи купац нафте из Венецуеле, коју су, за разлику од Кине и Индије (други и трећи купац), лавовским делом плаћале готовином. Економски бум Венецуеле трајао је тридесетак година: колико 1982. године, држава иначе територијом два пута већа од Француске, словила је за најбогатију земљу Латинске Америке, са издашним социјалним програмима, субвенцијама за храну, као и инвестицијама у здравству, образовању и транспорту. Ипак, глобалне нафташке кризе седамдесетих година прошлог века и потоњи пад тражње деценију касније драматично су обориле цену барела и подстакле почетак економске кризе у Венецуели која пре тога деценијама није ни помишљала да диверзификује економију и умножи изворе државних прихода. Венецуелу су убрзо снашле дужничка и валутна криза, економски хаос и нагло сиромашење народа.
Венецуела се убрзо обратила за помоћ Међународном монетарном фонду, институцији која је Каракасу испоручила драконски програм економских реформи, иза којих је након политичког лома у земљи 1999. на власт дошао Уго Чавез, чији је идејни наследник данашњи председник државе Николас Мадуро. Пред крај 20. века (тачније 1997. године) Венецуела је постигла домаћи рекорд производњом чак 3,5 милиона барела нафте дневно. За Венецуеланце то је била слаба вајда.
По оцени „Њујорк тајмса” (1990. године) Венецуела је била „једна од најстаријих и најстабилнијих демократија у Јужној Америци”. Шест година касније, исти амерички дневник, пренео је кошмарну оцену стања америчко-венецуеланске привредне коморе о економском суноврату: „У последњих четврт века, домаћинства у Венецуели повећале су трошкове за храну са 28 посто на 72 посто. Средња класа стањила се за трећину. Крајем седамдесетих 33 одсто запослења била су у неформалном сектору, а сада се сивом економијом бави 53 одсто упослених”, навео је „Њујорк тајмс”.
Иза таквог економског урушавања, уследиле су деценије издашног финансијског неговања „социјалистичких идеала” на темељу рекордно скупог барела (једно време током глобалне кризе између 100 и 150 долара за барел), праћено насилном приватизацијом државне петрокомпаније, као и америчких нафтних инсталација, масовним отпуштањем „неподобних” у петросектору, разлазом са ММФ-ом и новим контактима и задуживањем код Русије и Кине. Крах цене нафте (2014–2016), када је барел у једном тренутку коштао само 29 долара, вратио се Венецуели као бумеранг – изазван ћудљивим страним и дугогодишњим домаћим потезима власти у Каракасу. Плодна земља са тридесетак милиона становника, из које данас дневно емигрира 5.000 Венецуеланаца, данас је у егзистенцијалном очају, наводе извештаји са лица места.
У међувремену, у унутрашњости Венецуеле – као и у Либији – све приметније су паравојне наоружане милиције, док би производња нафте могла ускоро пасти на око 500.000 барела дневно (понајвише због америчких санкција, мањка финансирања и стручњака), упозорава ММФ.
Највећи купац нафте из Венецуеле, САД, имају јасан циљ у тој латиноамеричкој држави.
„Разматрамо петроимовину Венецуеле. То је најважнији извор прихода владе. Гледамо шта да урадимо са тим... Тим поводом дебатујемо са великим америчким компанијама. За САД би економски била велика разлика ако би америчке нафташке компаније стварно могле да инвестирају у петросектор Венецуеле и тамо производе нафту”, Џон Болтон саветник за националну безбедност САД изјавио је недавно за „Фокс њуз”.
Покојни либијски лидер Муамер ел Гадафи, непосредно пред „арапско пролеће”, озбиљно је размишљао да ондашње баснословне девизне резерве Либије, уместо у америчким доларима, надаље преточи у златне полуге. То се није десило. Либија је данас у војно-политичком и друштвеном расулу, док производњу нафте ни изблиза није успела да доведе до 1,6 милиона барела колико је производила.
С оне стране Атлантика, Венецуела данас има спољни дуг од преко 150 милијарди долара и национализовану нафтну индустрију која тешко посрће. На шта су све спремни спољни актери глобалне петроиндустрије поводом случаја Венецуеле, неизвесно је.
