четвртак, 24.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43

Ердоганова гитара за бриселске злодухе

Све су прилике да би се Брисела, ако већ имају шансе да га преузму, „суверенисти” одрекли таман колико би Реџеп Тајип Ердоган другом препустио Истанбул, финансијску и културну престоницу своје земље, станиште њему мрских „елита”
Аутор: Владимир Вукасовићнедеља, 12.05.2019. у 20:00

Ако је СФРЈ, како се често резонује, била „ЕУ у малом”, тријумф „популиста” и „суверениста” на изборима за Европски парламент би, преведено на балканску митологију, ваљда требало да буде исто што и ступање Стјепана Месића на чело Председништва Југославије: увод и у формално растакање заједнице. Постоји, наиме, широк круг симпатизера тих политичара који или не слушају кад они говоре да не иду у Брисел да би ЕУ срушили него је преобразили или верују да је то само предизборна прича и да ће своју истинску намеру те снаге показати када овладају европским блоком. Упркос томе, све су прилике да би се Брисела, ако већ имају шансе да га преузму, „суверенисти” одрекли таман колико би Реџеп Тајип Ердоган другом препустио финансијску и културну престоницу своје земље, станиште њему мрских „елита”, Истанбул.

Мање гласова, више демократије: Након пораза на истанбулским изборима, Ердоган је је рекао да се у вишемилионском срцу Турске не може победити, како је то учинила опозиција, с 13.000 гласова више, не марећи за неминовно контрапитање како се то онда Истанбул може заузети с његових 13.000 гласова мање. Мање је, као понекад у уметности, и овде више – мање гласова, више демократије, за коју је Ердоган закључио да је победила када је, тврдећи да је било превара током гласања, издејствовао понављање тих избора.

Ердоганова жеља да задржи контролу над Истанбулом не може се објаснити сентименталношћу спрам града у којем је започео политичку каријеру. За то се мора наћи одговор на питање зашто неко ко се представља као заштитник сиромашних и конзервативних маса из унутрашњости које су скрајнуле истанбулске „одрођене елите” толико изгара од потребе да влада непријатељским табором сем ако то није зато да би га разорио.

За почетак, Истанбул је одавно двојна престоница, нешто попут Јерусалима у извесним идејама према којима би он постао главни град и Израела и Палестине. У Истанбулу су досад столовале и „елите” и Ердоган, али сукоба између њих није ни било. Преко тог града, који одавно држи, турски председник и његова странка су управљали већим делом ту сконцентрисане економске снаге државе. Захваљујући власти у Истанбулу, могли су с „елитом” склапати договоре и добијати њену подршку и новац, колико год избегавали да се тиме хвале већ истицали сиромашне присталице као тобожњи извор своје снаге. Губитак Истанбула је за Ердогана опомена да, пошто је разним потезима угрозио турску привреду, остаје без потпоре средње и више класе, што би му у догледно време могло одузети и власт на националном нивоу. Ту лежи дубља истина његове опаске да се мора владати Истанбулом да би се владало Турском.

На дубљем нивоу, из Ердоганове пропаганде би требало да следи и да, што је мање космополитског Истанбула, симболички речено, више је Турске, оне „праве”, верне свом „аутентичном” духу. У стварности, истанбулске културне „елите” су увек биле само баук за плашење бирача док су истинске елите, оне економске, те које су кључари председничке палате и зато Ердоган не дозвољава да му оне измакну.

 Пред­из­бор­ни пла­кат стран­ке турског председника у Ис­тан­бу­лу (Фо­то EPA-EFE/Se­dat Su­na)

Степенице ка небу у уклетој кући: Да није муслиман и, штавише, исламиста, Ердогана мора да би, уместо касније политички стасалог Виктора Орбана, за свог кума признавали „популисти” и „суверенисти” из Европе. Овако, он је за њих нешто као Џими Пејџ, гитариста хард-рок диносауруса „Лед Цепелин”, у очима „правоверних” панкера: да није у противничком клану, могли би признати да се, премда им не прија музика коју пише, потајно диве његовој техници и да скидају трикове што их је он смислио. Или, ако се већ политике и изучених примера морамо држати, био би то однос ултрадесничара с Балкана или из Украјине и Русије или било којег поцепаног региона света. Гложе се они, пошто би та фела без разлика у вери и нацији, којима приписују и све историјске размирице, остала и без смисла живота, али прећутно уче једни од других јер гитара је гитара, инструменти њихове политике су исти, као и махнити, слепи занос који њима желе да побуде у публици како би им се она простирала на степеницама ка њиховом небу: Истанбулу или Бриселу.

Из Брисела, наиме, тече огроман новац ка државама ЕУ којима владају „суверенисти” и они немају разлога да задрже само привредне елите у својим престоницама када им се отвара прилика и да преузму касу у европском седишту. Причају о Бриселу као о уклетој кући запоседнутој злодусима што отимају душе свима које у њу намаме, али унутра је и трезор с великим благом. Зато им се може веровати кад кажу да ту кућу неће сравнити са земљом него да намеравају из ње истерати демоне, то јест све оне који је сад настањују и држе своју руку на богатству.

Завера престо чува: Ако се они уселе, видећемо да ли ће, следећи Ердогана и у томе, једном и према изборима заузети исто становиште: да није довољно да вас неко на њима мало победи већ да вас мора збрисати с огромном разликом у гласовима да бисте били принуђени да пораз признате уместо да га објашњавате волшебном завером какву је турска опозиција наводно успешно сковала у Истанбулу иако је под оптужбама за тероризам поскидана с власти и у неким мањим градовима, приступ медијима једва да има док су јој затвори широм отворени. Досад је Ердоган макар побеђивао на изборима и, колико год да услови на њима, према међународним оценама, нису били равноправни, имао је легитимитет кад се позивао на то да њега народ подржава, па „елите” нек мисле шта год хоће. Сад ни мишљење народа више није потребно јер, ако он „погреши”, мора да је на делу нека завера. Тобожња борба против њих се показује као једина права легитимација „популиста”, који су ваљда јединствен случај по томе што на власти опстају управо захваљујући томе што су вечита мета завера.


Коментари1
ac138
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Cicka
Aaaa pustite Vi to u vecim gradovima se lakse krade na Izborima, niste shvatili Erdogana, to je malo galsova i zato i kaze da je pokraden . A ko zna mozda i ne bude tako tek sada ce se videti ko je Erdogan ako zaista, u sta sumnjam , nije pokraden.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи / Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља