среда, 22.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:54

„Олга” – прва српска чоколада са Дорћола

За настанак чувене слатке табле заслужна је породица Косте Шонде која је отворила фабрику слаткиша, кекса и леда на углу улица Цара Уроша и Солунске
Аутор: Бранка Јакшић понедељак, 13.05.2019. у 20:00
Овако је то некада било… (Фото лична архива)

Тешко да се сећате чоколаде „олга” и вероватно нисте знали да је то име прве чоколаде произведене у Србији. Да је најбоља, тврдили су многи, а најгласније београдска деца која првих година 20. века нису имала велики избор слаткиша. Ово је прича о породици заслужној за ту прву слатку таблу која се прочула далеко ван простора Краљевине Југославије.

Индустријалац и трговац Коста Шонда је на доњем Дорћолу 1902. године основао фабрику чоколаде, какаоа, леда и кекса. На том месту сада је хотел. Древно здање из којег су у дућане стизале посластице делимично ће се обновити и постати део хотелске зграде.

Из мале радионице бомбона 1905. израсла је велика фабрика. На углу улица Цара Уроша и Солунске Дорћолци сада намеравају да осмисле прво београдско слатко ћоше. Чланови Удружења грађана „Доњи Дорћол” желе да га учине симболом домаће чоколаде.

Надају се да ће на овај начин изменити чињеницу да Београђани не знају ни где је била прва фабрика слаткиша, ни ко је био прегалац Шонда.

– За сада је удружење успело да овом простору додели име пионира чоколаде и слаткиша. Следећи корак је уређивање. Могли бисмо, на пример, да направимо клупу у облику чоколадне табле или трг поплочан коцкицама налик на чоколаду и кекс – објаснила је Јелица Ђорђевић из овог удружења.

Породична кућа браће Шонда у Косовској 
(Фото М. Ћурчић)

Коста Шонда, како стоји у старим записима, био је тих комшија. Виђали су га на прагу дућана, недалеко од тадашњег Трговачког суда, како стоји и мирно посматра пролазнике, са бројаницама од ћилибара у рукама. Фабрику чоколаде подигао је на Јалији. Погони су радили пуном паром и из њих се ширио глас о добром пословању.
Породична прича о мајсторима чоколаде почиње у другој половини 19. века када су браћа Никола и Константин Шонда решили да се из грчког села Клисуре доселе у Београд, који је тада од оријенталног постајао западноевропски град. Били су трговци – Никола је држао бакалук на Зереку, ћошку данашњих улица Узун Миркове и Краља Петра, а Коста радњу у Дубровачкој.

Уз беспрекорну пословност и осећај за иновацију,

Коста је смислио и специјалитете за послужење – продавао је чоколадне посластице и пралине. А још тада се досетио да би кафа са укусом могла да привуче велику пажњу. И јесте, код домаћица којима је сугерисао да у кафу додају по кашичицу какаоа.

Оснивач фабрике после неколико година погоне је препустио синовима. Најстарији Михајло имао је највише предузетничке снаге и 1910. године, када је Коста умро, проширио је халу у којој је радило 35 радника. О београдској чоколади причало се као најбољој док је производњом управљао Михајло, а сарађивао са техничким директором, Немцем Конрадом Тајсеном. Шонда је своје посластице приказивао на изложбама широм Европе – у Паризу, Риму, Лондону, Бордоу... Зарада је постајала све већа и донела му право богатство. Михајло је био богаташ, aли је показивао склоност ка добротворним акцијама, помагао је дом старих људи и на много начина подржавао сиромашне.

Захваљујући њему, Београђани су у исто време кад и Парижани гледали најновије филмове у биоскопу „Колосеум” који је подигао на Теразијама. Инспирисан све већим интересовањем за фудбал, осмислио је да у омоту чоколада буду сличице фудбалера, а штампао је и продавао албум.

„Позната домаћа фабрика чоколаде К. М. Шонда предала је Југословенском ногометном савезу врло леп укусно израђен пехар од чистог сребра. Овај пехар добиће онај футбалски клуб који у овогодишњем такмичењу за државно првенство освоји титулу првака. Пехар остаје победнику у трајно власништво, а предаће се на терену одмах после друге фазе финалне утакмице”, известио је наш лист 8. септембра 1932. године.

Крах фабрике догодио се почетком Другог светског рата. После готово 40 година рада знатно је оштећена у априлском бомбардовању 1941. Михајло је погинуо 1944. када је бомба пала на његову породичну кућу.

Михајлов син Константин после ослобођења радио је као експерт Министарства индустрије и прехране, а заслужан је за подизање многих југословенских фабрика слаткиша као што су „Таково” и „Европа”.

Имовина фамилије Шонда национализована је и данас у Београду нема потомака ове угледне породице.


Коментари3
2c872
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Leptiric58
Lep početak priče, pretužan kraj, naša stvarnost sve dobre, vredne, naprden, širokogrude ljude i njihova dela zaboravljamo. Ne postoji donji Dorćol i gornji, postoji Zerek iznad Dušanove i Dorćol ispod.
Zorka Papadopolos
Kuca Dr Dusna Stojimirovica, u kojoj mi je i baba zivela sa svojom decom, nalazila se preko puta fabrike `Sonda' u Cara Urosa, srusena je 06. aprila 1941. Kuca mog dede Konstantina (preminulog pre II sv rata) je srusena u bombardovanju Leskovca od strane `saveznika' 1944. Plac u Cara Urosa je oduzet uz simbolicnu odstetu za izgradnju solitera, a plac u Leskovcu je uzela vojska. Niti nas iko postuje, niti mi, sami sebe.
Zoran Markovic
Fabrika je znatno ostecena tokom nemackog bombardovanja. A njen vlasnik je poginuo tokom saveznickog bombardovanja. Komunisti su im svu imovinu nacionalizovali. Njihova krivica: Pravili su deci cokoladu, keks i slatkise. Imovina im nikada nije vracena. Komentar? Zar treba? Ja nemam vise komentar na sve ovo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља