субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08
12. БЕЛДОКС

Има ли слободних људи

Нови филм Андријане Стојковић више је од приче о музичком бенду „Gipsy Mafia”, он је и путоказ за освајање слободе живљења и стварања
Аутор: Дубравка Лакићпонедељак, 13.05.2019. у 12:00
Из филма „То сам што јесам: Gipsy Mafia” (Г+Фото: продукцијска кућа Allinclusivefilms)

Скил и Бади су Роми или Цигани, рођени у зрењанинској махали каквих има широм Балкана, у којима се припадници народа без јединствене државе једино осећају ушушкано, као своји на своме. Скил и Бади су истовремено и са привременом радном дозволом у Немачкој. У родној Србији припадају омаловажаваној ромској популацији, а у Немачкој су нерадо прихваћени мигранти. Међутим, они имају нешто што многи други немају – храброст, вољу и слободу да све што им лежи на души јасно и гласно у сваком тренутку кажу кроз своје песме. Ова два брата су сада већ широм Европе познати хипхопери, знани као „Gipsy Mafia”, а сада су и главни јунаци новог документарног филма Андријане Стојковић који се премијерно приказује на 12. Белдоксу.

Занимљив, динамичан и поучан филм „То сам што јесам: Gipsy Mafia”, кроз причу, сусрете и музику ове браће, превасходно се бави питањима граница – спољашњим и унутрашњим, физичким и интелектуалним, правим и измишљеним. А ограничења било које врсте са собом повлаче и питања о слободи. Где она почиње, где се завршава, где постоји, како је освојити и како је сачувати.

Андријана Стојковић

Стојковићева нас полако али сигурно увлачи у свет Скила и Бадија који бескомпромисно покушавају да својим песмама подигну свест о друштвеном положају Рома, не само у Србији већ и у Немачкој у којој тренутно живе и раде, али и широм Европе где држе своје концерте. Упознаје нас дубље и боље и са њиховом десетогодишњом музичком каријером током које су настала већ три самоиздата албума са песмама што снажно говоре о расизму, сегрегацији Рома, неолибералном капитализму, корупцији људског духа...

 Оно што је у овом врсно снимљеном филму (директор фотографије Пабло Феро Живановић) додатно привлачно јесте страст ове талентоване и истрајне браће да пажљиво бране своју слободу, што резултира тиме да њихови искрени стихови привлаче све веће кругове публике. Њихова највећа територија слободе је њихова музика и други људи то осећају.

 Андријана Стојковић прати Скила и Бадија током неколико месеци у различитим окружењима: на европској турнеји за коју користе свој годишњи одмор са посла; у свакодневици у Швебиш Гмунду (Немачка) у коме је им је време подељено између породице, посла у фабрици аутомобилски делова и снимања нових песама у кућном студију; и током празничне посете породици и пријатељима у Зрењанину. Кроз те три наративне линије филма ауторка нам приближава своје протагонисте, ствара од нас гледалаца њихове пријатеље, али нас и нагони на размишљање колико има слободних људи у данашњем свету.

 У својој редитељској експликацији Стојковићева и сама даје одговор. „Слободних људи има врло мало. Већина нас осећа границе и ограничења наше породице, друштва, радне средине, језика, дневне политике, националног идентитета, пола... Није лако превазићи неке од ових граница, јер су стварне, али чини се да су замишљена ограничења, она апстрактна, још тежа за суочавање”.

 Андријана сматра, а то се у њеном филму и види, да Скил и Бади из групе „Gipsy Mafia” припадају слободним људима, свесна да део тога долази из наслеђа и културе у којој су рођени. Роми не верују у границе. Они су поносни на свој независни дух и номадски начин живота, осећају да њихово место може бити било где, у било којој географији, држави, клими. Други део, сматра ауторка, долази од лоших искустава која су доживели јер су Роми: расизам, полицијско насиље, гетоизација, ограничене могућности за образовање и запошљавање...

 Међутим, оно што је сасвим јасно је то да се њени јунаци свега тога не плаше. Они само осећају неспокој, али и снажну потребу да причају о проблемима управо кроз своју музику. Заједно са  многим другим заједницама у Европи, које су попут њих антифашистички оријентисане, истражују своје просторе слободе, што се у филму види у сквотерима у Барселони, комуни на југу Француске и међу учесницима антифашистичке параде у Хамбургу прошле године. Дакле, свугде где се окупљају људи који покушавају да се ослободе ограничења које им је наметнуо савремени живот. То је публика „Gipsy Mafie” и то су њихови главни савезници у борби за очување освојене слободе.

 Филм „То сам што јесам: Gipsy Mafia” налази се међу такмичарима у националној селекцији Белдокса.


Коментари2
7d0a8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan
Posaljite ih sve u fabrike da rade, evo molim vas kao najrodjenijeg!
Oroku Saki
Sve bih ja te iz zrenjaninske mahale poslao u fabrike da rade, pa da vide kako bi se brzo izvukli iz sirotinje!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља