среда, 22.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:02
ИНТЕРВЈУ: Светислав Јованов, селектор 64. Стеријиног позорја

Проблематика побуњене жене

Посебни квалитет одабраних представа је у томе што успевају да кроз ту проблематику осветле шире неправде, изопачења и заблуде света и друштва у којем живимо
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 13.05.2019. у 20:03
(Фото Ј. Јованов)

Аутентичан и истраживачки приступ проблематици женске еманципације заједничка је особина осам представа које je Светислав Јованов, селектор 64. Стеријиног позорја, које ће бити одржано од 26. маја до 3. јуна у Новом Саду, уврстио у такмичарску селекцију, односно три остварења у оквиру међународног програма „Кругови”.

Са Светом Јовановим смо разговарали за „Политику” о дилемама које су га мучиле при избору актуелне селекције Позорја чији поднаслов гласи „Побуна – женски род”?

– Позоришна сезона је налик на представу, састављену од сцена у различитим жанровима, догађаја предочених често супротстављеним стиловима и ликова чији односи попримају невероватне обрте. Као посматрач са задатком, селектор се налази пред основном дилемом: или ће стрпљиво сачекати финале да би на основу мерила и утиска одлучио које „сцене” и „ликови” најуспешније оличавају дух те „представе” или ће од самог почетка настојати да разноврсност и динамику феномена коме сведочи укалупи у некакав задати концепт. Трудећи се да избегнем ову другу могућност, имао сам срећу да на органски начин „склопим“ селекцију у којој већина представа своју формалну самосвојност, значењску сложеност и друштвену пробојност заснива на проблематици женске еманципације, то јест побуњене жене – каже Јованов.

Какав је заправо спој побуне и женског рода? Колико вам је време било наклоњено у избору селекције, будући да годинама уназад вашу пажњу заокупља, поред осталог, женско питање у српској драми?

Посебни квалитет одабраних представа је у томе што предочавајући на различите начине проблематику побуњене жене у свој њеној конкретности успевају да кроз ту проблематику осветле шире неправде, изопачења и заблуде света и друштва у којем живимо. Поред тога, желео сам да друга страна моје кованице, указивање да је именица побуна женског рода, подсети: да свака побуна и промена увек долазе од слабијег, са позиције потиснутог, оног другог. Као аутор студије о женском питању у српској драми, али и члан жирија Михизове награде међу чијим лауреатима већ више од деценије доминирају списатељице, вероватно спадам у посматраче чији је сензибилитет за ову тематику ипак „изоштрен”. Но, сматрам да само онај ко болује од крајње игноранције може пренебрегнути значај феномена о којем говоримо.

Зашто је данас важна ова женска тема? Каква је судбина, положај жене у позваним представама и у нашој стварности уопште?

Судбина жене у овим остварењима од Петрије и Хасанагинице које су показивале отпор породичним конвенцијама, преко настојања тринаестогодишњих јунакиња Тање Шљивар да спознају сопствени принцип слободе и неумољиве идеолошко-патријархално-културолошке мреже чије нити настоји да раскине протагонисткиња представе „М.И.Р.А”, уверљиво је отелотворење положаја жене у нашем друштву. Уосталом, зар се горућа питања данашњице, од социјалне неједнакости и недостатка емпатије, до слављења примитивизма и неслободе медија, не оличавају, на начин који далеко премашује сву имагинативност призора у одабраним представама, једним злослутним „догађајчићем” из стварности, захтевом шефовице погона у једној текстилној фабрици да раднице носе црвене траке у време менструалног циклуса?!

Бројке показују да смо имали садржајну позоришну годину између два последња Позорја. Од 52 одгледане представе чак 35 су праизведбе. Шта нам то говори с обзиром на то да су највећи број праизведби потписали редитељи млађе генерације?

Најпре, указује на охрабрујући наставак афирмације домаћег драмског текста као све поузданије окоснице репертоара. А у најужој вези с тим, настојања да се, особито у случају такозваног позоришта из унутрашњости, задатак сценске афирмације савремене домаће драме повери млађим редитељским именима, настојања које већ доносе видљиво освежење, без обзира на формални успех или неуспех што се тиче уласка у селекцију.

Каква је атмосфера обојила сценска дешавања током протеклих годину дана, у којој је, рекло би се примећено одсуство класике: по један Нушић, Стерија и Трифковић што указује на нетипичност сезоне?

Протеклу сезону, поновићу, оценио бих као натпросечну, али и противречну. Аргумент за први део оцене су, поред значајног броја праизведби и афирмације млађих редитеља, и шест претежно амбициозних драматизација, што доприноси утиску разноврсности. Противречна, због још увек честог одсуства мерила при избору редитеља за домаћи текст, као и истрајавања одређених позоришних управа на заблуди да неосмишљено и мерила лишено гомилање нових домаћих драма може некаквим чудом изродити квалитет.

Подељена су мишљења када је овогодишња, ваша селекција у питању. Најчешће ваш избор описују као чудан. Којим „границама” сте се руководили при избору селекције?

Схватићу то као комплимент: у временима релативизације вредности, а како би она остала у позоришном животу неокрњена, када се чак и старлете у интервјуима вајкају над „падом морала”, доследно инсистирање на критеријумима често може деловати чудно. Верујући, пак, да ме за обављање улоге селектора није квалификовао мој заносни профил, већ то што се при процењивању не обазирем на стечену славу, нити „односе моћи”, изложићу, ипак, и експлицитно критеријуме за избор представа или границе, како кажете. На првом месту је структурална целовитост; на другом иновативност израза и на трећем, највишем – критички ангажман.

Какве расправе ће, по вашем мишљењу, иницирати актуелно Позорје?

Надам се расправама о продорима и иновацијама домаће драме, о стању редитељских поетика у односу на то. Дакле, надам се говору о вредностима и не малим проблемима, а не о личним интересима и сујетама.

 Позоријанска публика ће овога пута гледати представе:

„Петријин венац”  (Атеље 212, Београд), „Зла жена” (Народно позориште/Народно казалиште/ Népszínház, Суботица), „Неустрашиве – као и све слободне дјевојке” (Дојчес театар Берлин), „Каролина Нојбер” (Народно позориште Републике Српске, Бања Лука), „Хасанагиница” (Новосадско позориште/ Újvidéki színház, Нови Сад),

„Козоцид” (Градско позориште, Подгорица), „М.И.Р.А.” (Битеф театар, Београд), „Боливуд” (Народно позориште, Београд).


Коментари1
6c3a2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

fred
Koje ludilo!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
ТВ ревија

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља