уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Пожртвовани учитељ

Аутор: Коста Ђ. Кнежевићпонедељак, 13.05.2019. у 12:29
Владимир Малина

Наша најстарија средња школа била је Београдска гимназија основана кнежевским указом из 1839, која је тек од 1890. године добила садашњи назив – Прва београдска гимназија. Она је од самог почетка била веома добро опскрбљена свиме што је било неопходно за ваљану наставу достојну било које другe европске гимназије. Исто тако, и сам професорски кадар био је изузетан.

Један од таквих људи, напредних и слободоумних, био је суплент Владимир Малина (1839–1917). Он беше Чех, поданик Фрање Јосифа, који је после школовања дошао у Кнежевину Србију и нашао државни посао, 1880. године, у Другој ваљевској гимназији као наставник немачког језика. Непуне две и по године доцније бива пребачен на исти положај у Зајечарску гимназију.

Министарство просвете га шаље даље, 1886. у Другу београдску полугимназију где није предавао само немачки већ и земљопис, српски језик (што је значило да га је добро савладао), али и старословенски и латински. На крају, министарство га, актом од 26. септембра 1888, поставља за наставника Прве београдске гимназије где је опет држао наставу немачког.

Школске године 1890–1891. држи опет и наставу латинског и старогрчког језика. Пошто у то доба није било довољно уџбеника на српском језику, Владимир Малина је, уз сагласност министарства, написао и објавио два добре књиге немачког – граматика и читанка (1890) и латинског (1894).

Некима није било право што странац објављује уџбенике у Србији и поред тога што су Министарство просвете и главни Професорски савет у потпуности одобрили. Но, Чех је увек покушавао да буде изнад тих колегијалних сукоба. Ипак на крају, за свој труд „учитеља вештина”, Министарство просвете му је доделило Орден Светог Саве четвртог степена, 14. јануара 1910.

Када је било на крају сасвим јасно да је Велики рат неумитан и аустроугарска артиљерија започела са бомбардовањем Београда, Владимир Малина није могао са супругом, учитељицом Милком (дев. Матић) да се склони до њених у Шабац, јер је и та гранична варош пала у непријатељске руке. У њој је окупациона војска вршила велике зулуме над недужним становништвом, о чему је Рајс извештавао Запад о незапамћеним злочинима до тада најузорније монархије света.

Исто тако, стари наставник језика, учитељ прве класе, није ни помишљао да се врати са супругом у своју, вековима окупирану домовину, пошто је скоро цео живот провео у сиромашној, али слободној Србији стално учећи децу коју је необично волео, јер на жалост своју нису имати. Ваља рећи да је своје уџбенике поклањао сиромашним ђацима, а да гимназијска каса не би штетила, он је сваки поклоњени плаћао из свог џепа...

По ондашњем неписаном правилу ко год је негде радио, становао је најчешће у близини радног места. Породица Владимира Малине обитавала је у стану на закуп у кући у Улици цара Уроша 17 (и данас постоји). Пошто се гимназија често селила најдуже се задржала прво у Капетан-Мишином здању, а од 1905. до 1938. у Дому друштва „Свети Сава”, тако да се Малинин стан налазио на средокраћи обе установе.

Он, видевши како се варош лагано претвара у опустелу „Месечеву површину”, сматрајући ту средњу школу као својом, јер је све своје у њу уткао, не плашећи се даноноћних граната, плотуна и противничких рефлектора са Бањице, који су обасјавали скоро целу нашу престоницу, храбри Чех је отишао, уз Милкино противљење и одговарање, у том тренутку још читав Светосавски дом, ушао у Прву београдску гимназију и скоро целу пребогату архиву пренео у неколико потеза у свој стан не плашећи се бомби ни рафала!

Неколико седмица доцније наше славно просветитељско здање било је гранатама у више наврата погођено тако да су гимназијске просторије и библиотека биле потпуно уништене, а школски предмети развучени...

Његова кућа је пуким случајем била поштеђена бомби, највероватније због тога што су Аустроугари штедели синагогу, која је била преко пута. Када је окупатор умарширао у Београд, доносећи ропске законе, храброг старину, проф. Владимира Малину, нису интернирали у неки од логора, али су га често вређали и правили му разну пакост, јер су знали његово порекло и првобитно подаништво.

Због свега тога он умире од капи 16. августа 1917. Сахрањен је истог дана на Новом гробљу у Београду. Удовица Милка (1850–1938) следеће године по свршетку Великога рата, извршила је последњу вољу свог супруга: спасену гимназијску архиву вратила је Првој београдској гимназији.

Пред избијање Другог светског рата, када је ова гимназија славила 1939. облетницу, никада не би успела да објави Споменицу без вредних докумената које је пожртвовани Владимир Малина спасао.


Коментари1
2e08a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubomir Velickovic
Hvala i Slava na svemu Profesoru Vladimiru Malini.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља