Док су избори за Европски парламент све ближи, а њихов исход све непредвидивији, чини се да би иста оцена могла да се примени и на преговоре које под окриљем Европске уније већ неколико година воде Београд и Приштина. О изазовима који предстојећи период представља за ЕУ, о њиховим могућим последицама за прилике на Балкану, као и о статусу европских интеграција овог региона за „Политику”, говори Томас Осовски, директор за питања ЕУ у Министарству спољних послова Немачке, који данас долази у Београд.
Током сусрета који су крајем априла са лидерима земаља западног Балкана уприличили немачка канцеларка и француски председник није дошло до помака у преговорима између Београда и Приштине. Бриселски портал „Политико” је, анализирајући самит у Берлину, оценио да је он јавности показао „европску нефункционалну дипломатију” и подељеност „не само између Косова и Србије него и између Париза и Берлина”. Како ви коментаришете овакве оцене на конто ефеката дипломатије Европске уније?
Састанак савезне канцеларке Меркел и председника Макрона са председницима држава и влада из региона, као и са високом представницом ЕУ Федериком Могерини није био смишљен као још један круг преговора у дијалогу о нормализацији односа Београда и Приштине, већ као форум за размену мишљења свих учесника о питањима релевантним за западни Балкан, међу којима су приоритетна била питања регионалне стабилности и самим тим, наравно, питање нормализације односа Србије и Косова. Стагнација у дијалогу о нормализацији односа носи извесне ризике. Стога ће се почетком јула у Паризу одржати још један састанак на којем ће се опет покушати обновити бриселски дијалог са циљем да се постигне свеобухватан, политички одржив и дугорочан споразум који ће допринети стабилности целог региона. Немачка и Француска изричито подржавају постојећи формат за дијалог.
Суштина успешне дипломатије јесте да се одржи комуникација. Управо се о томе радило у Берлину. Састанак у Берлину је потврдио колико је нашим земљама важан западни Балкан. Европска дипломатија је заправо интеракција земаља чланица и Службе за спољну политику Европске уније. Ту интеракцију смо 29. априла могли видети на делу.
Известилац за западни Балкан у немачком парламенту Петер Бајер упозорио је да ће ЕУ перспективе Београда и Приштине бити стављене ад акта уколико на састанку у Берлину не покажу озбиљну вољу за напретком у процесу нормализације. Како данас после одржаног берлинског самита изгледа та перспектива?
Позивате се на чланак који су заједно објавили три посланика немачког Бундестага, наиме господа Бајер, Јуратовић и Сарацин, који су, узгред буди речено, чланови три различите странке од којих су две у владајућој коалицији, а једна из редова опозиције. Сва тројица су одлични познаваоци прилика у региону. Кад њих тројица заузму јединствен став, онда то има своју тежину. И дозволите ми ту опаску: овакве примере конструктивног надстраначког опхођења бих желео да видим и у парламентима земаља западног Балкана. Што се тиче цитата, навели сте скраћену верзију. Ова три парламентарца перспективу приступања Србије и Косова Европској унији нису оспорила у начелу, а камоли тврдила како све зависи од овог састанка.
Немачка се надаље залаже за европску перспективу земаља западног Балкана која је отворена 2003. у Солуну и потврђена 2018. у Софији. Србија се већ налази усред преговарачког процеса. Међутим, да ли ће се перспектива приступања и остварити то зависи од испуњења услова, између осталих, и од нормализације односа Београда и Приштине. Напредак у преговарачком процесу захтева спровођење неопходних реформи и њихову одрживу имплементацију. Аутоматизма ту нема. Дакле, брзина вођења преговора се одређује конкретним напретком у спровођењу реформи. И допустите да ту посебно нагласим једну ствар: ти услови нису вештачки постављене препреке. Напротив. Реформе које су везане за то доприносе јачању владавине права, транспарентности, безбедности и инвестиционој клими, од чега у првој линији користи имају грађанке и грађани ваше земље.
Где је Србија данас у погледу испуњења реформи?
Тренутно сам забринут пре свега због реформи у области владавине права у Србији. Током претходних месеци нисмо приметили суштински напредак. Застао је рад на реформи правосуђа о којој су се дуже време водили преговори. Расправе о нацртима закона и годишњим извештајима омбудсмана, Агенције за борбу против корупције и повереника за информације од јавног значаја у скупштини се не одржавају у довољној мери. Парламент самим тим недовољно врши своју контролну функцију. Што се тиче борбе против корупције, Савет Европе је управо ових дана изнова установио да важне препоруке нису имплементиране. А и ситуација у медијима је забрињавајућа: организација Репортери без граница и Фридом хаус констатују континуирано погоршање ситуације у области штампаних медија. А што се тиче прилагођавања спољне политике Србије ставовима Европске уније, Европска унија би желела да Србија буде посвећенија тој теми, иако нам је драго да Србија учествује у страним мисијама Европске уније. Друге земље у региону су ту већ далеко напредније и показују своју приврженост стратешким спољнополитичким одлукама Европске уније. Све су то аспекти о којима ће чланице Европске уније водити рачуна кад у јуну буду донеле одлуку о отварању даљих поглавља.
Питање проширења ЕУ на регион западног Балкана досад није добило значајнији простор током дебата које се воде у земљама ЕУ уочи избора за Европски парламент. Имајући у виду мањак интересовања јавног мњења за тему пријема нових чланица, као и недостатак ентузијазма за ово питање и у мејнстрим и у евроспкептичним партијама, утисак који се намеће јесте да ће процес евроинтеграција за овај регион бити додатно успорен...
Постоји тренутно у Европској унији читав низ тема које брину људе, као што су социјална и економско-политичка питања, питања расподеле, горући еколошки проблеми, цели комплекс питања око избеглица и миграција, утицај глобализације и нових технологија на наш свакодневни живот – да наведем само неколико. Према томе, за мене није изненађење да се спољнополитичка питања – иако се односе на наше непосредно окружење – не налазе у фокусу дебате.
Међутим, без обзира на то, многи познаваоци прилика на Балкану су забринути због стања демократије и ситуације око владавине права. Међу њима сам и ја. Надам се да ће Србија започете реформе врло одлучно да приведе крају и да их одрживо имплементира. Србија држи све конце у својим рукама да покаже да скепса критичара није на месту. На самој је влади да спровођењем искрених и амбициозних реформи докаже своју приврженост процесу приступања Србије заједници вредности Европске уније.
Једно мора да буде јасно, и то често чујем и од представника Владе Србије: Србија ове реформе не спроводи ради Европске уније. Не ради се о штиклирању неког списка са захтевима. Србија ове реформе спроводи ради себе, како би животни стандард свих грађанки и грађана ове земље био бољи. У томе јој Европска унија помаже не само речима већ и делима, пружањем конкретне помоћи: само у периоду од 2014. до 2020. ЕУ је Србији дала подршку у висини од преко 1,5 милијарди евра!
Како ЕУ планира да додатно мотивише овај регион да спроведе преко потребне реформе, када се чини да у овом тренутку не може да му понуди временски прецизирану европску перспективу?
У питању је неспоразум. Постоји сасвим јасна временска динамика за приступање Европској унији. Чим буду испуњени сви услови утврђени у 35 поглавља преговарачког оквира, Србија може, уз сагласност свих чланица Европске уније, приступити Европској унији. Та перспектива која је формулисана већ 2003. године у Солуну и потврђена 2018. у Софији и надаље важи.
Обрнуто, та динамика значи да конкретан датум приступања зависи од Владе Србије, а не од Европске уније. Уз ангажовано спровођење реформи, суштински напредак, пре свега у поглављима која се односе на владавину права и одрживу имплементацију тих реформи, тај процес приступања би се могао одвијати већом брзином. Али заиста само ако су ти услови испуњени. Јер, с друге стране, нема дилеме: уколико неко сматра да има све време за спровођење реформи, да оствари само незнатан напредак или чак да уништи већ постигнути напредак, онда мора бити свестан да сноси и одговорност за спорији и самим тим и дужи процес приступања. Дакле, не ради се о датумима, већ о мерљивом напретку. То су једини фактори који утичу на брзину и успешан завршетак приступног процеса.
Следећи састанак Александра Вучића и Хашима Тачија заказан је у Паризу за почетак јула, дакле после избора за Европски парламент. У којој мери чињеница да ће руководство ЕУ бити ускоро промењено везује руке садашњој администрацији у Бриселу да буде ефикасан медијатор у овом процесу?
Без обзира на одржавање избора за Европски парламент, Европска комисија и Европска служба за спољне послове настављају са радом као и досад. Нико не би требало кадровску промену на самом врху Европске уније да искористи као изговор за попуштање у свом залагању за остваривање зацртаних циљева.
Како коментаришете јачање политичких опција у ЕУ које себе називају суверенистичким, а њихови критичари их називају популистичким?
Европска унија се налази пред великим изазовима и многи људи су забринути, било да се ради о миграцијама, о економском развоју у њиховим земљама или о ситуацији у свету која на први поглед изгледа све фрагилнија и сложенија. Популистичке странке за те страхове људи често налазе наизглед једноставне одговоре који на други поглед нису оствариви или који иду на штету других. И врло често се не ради о трагању за решењима, већ о искоришћавању, јачању или изазивању несигурности и страха ради стицања утицаја и моћи.
Најновије анкете полазе од тога да ће популистичке снаге у новоформираном Европском парламенту имати већу посланичку групу него досад. Но демократска и проевропска већина није угрожена, рад парламента ове популистичке снаге неће угрозити.
Нама је важно да грађанкама и грађанима објаснимо предности Европске уније и да им појаснимо позадину тешких одлука. Уосталом, то важи и овде у Србији. И овде морамо заједно са нашим српским партнерима да истакнемо колико Европска унија чини за Србију. Европска унија је далеко најважнији трговински партнер и билатерални донатор.
Да ли вам је пријемчив сценарио да у следећој „евроуправи” овакве партије имају одлучујућу снагу и шта мислите како би се то одразило на политику Брисела према западном Балкану?
Уверен сам да ће и у новоформираном Европском парламенту проевропске и демократски оријентисане странке имати убедљиву већину. Велика већина Европљана и те како је свесна предности Европске уније. Ни једна европска земља, дакле ни Немачка, није довољно велика и економски јака да би у данашњем свету могла сама успешно да потврди своје место.
